Istorija šalje surovo upozorenje Ankari zbog Jemena

NAKON višenedeljnog oklevanja usled pogoršanja bezbednosne situacije u Crvenom moru, Saudijska Arabija, Pakistan i Turska su konačno postigle dogovor o aktiviranju „mera odvraćanja” u okviru sporazuma o uzajamnoj bezbednosti, poznatog kao „Pakt iz Meke”.

Prema ovom sporazumu, Pakistan i Turska su pristali na „brzo raspoređivanje snaga” u Saudijskoj Arabiji kako bi se suprotstavili napadima jemenskih pobunjenika Huta.

Ovo je prvi put da se aktivira „Pakt iz Meke”, potpisan u avgustu.

„Komitet je postigao dogovor o aktiviranju mera kolektivnog odvraćanja, u okviru Saveza, kao odgovor na napade i sve one koji su za njih odgovorni”, izjavio je Halid bin Salman, ministar odbrane Saudijske Arabije.

„Pakt iz Meke” sadrži klauzulu o uzajamnoj odbrani, sličnu Članu 5 NATO-a, prema kojoj bi se oružani napad na jednu zemlju smatrao napadom na sve tri.
Na osnovu ovog sporazuma, Ankara bi mogla da rasporedi svoje vojnike na jugu Arabijskog poluostrva prvi put posle više od jednog veka.

Poslednji put kada su turski vojnici služili u Jemenu bilo je 1919. godine, tokom osmanske vladavine. Nakon poraza Osmanlija u Prvom svetskom ratu, Ankara je pristala da preda garnizone van Anadolije u skladu sa primirjem iz Mudrosa.

Nakon primirja, potpisanog između Osmanlija i savezničkih sila 1918. godine, osmanski garnizoni u Jemenu su se jedan po jedan predavali britanskim snagama.

Foto: AI generated/ChatGPT

Stoga bi aktiviranje „Pakta iz Meke” moglo dovesti do povratka turskih snaga na jug Arabijskog poluostrva nakon više od jednog veka.

Zapravo, iako je „Pakt iz Meke” potpisan tek 2026. godine, Turska već više od decenije čeka priliku za povratak u Jemen.

Godine 2015, kada je Saudijska Arabija prvi put vojno intervenisala u Jemenu protiv pobunjenika Huta, predsednik Redžep Tajip Erdogan izjavio je: „U zavisnosti od razvoja događaja, mogli bismo razmotriti pružanje logističke podrške.” Ipak, Ankara ne bi trebalo prerano da slavi, jer istorija za Turke čuva jednu otrežnjujuću pouku.

Moćno Osmansko carstvo nekada je vladalo na tri kontinenta – Aziji, Africi i Evropi; kontrolisalo je tri najsvetija mesta islama, uključujući Meku, Medinu i Jerusalim; kao i ogromnu teritoriju na Balkanu i u južnoj Evropi.

Međutim, Osmanlije nikada nisu uspele u potpunosti da pokore zeiditska plemena iz Jemena, istorijske pretke današnjih pobunjenika Huta.

Jemen je, zapravo, često nazivan „grobljem Anadolije” ili „grobljem osmanskih vojnika”.

JEMEN – GROBLjE TURAKA (OSMANLIJA)

Viktorija Klark u svojoj knjizi *Yemen: Dancing on the Heads of Snakes* (2010) piše da je Jemen još tokom pohoda Ahmed Fejzi-paše devedesetih godina 19. veka bio poznat kao „groblje Turaka”.

Ona takođe citira jednog osmanskog zvaničnika: „Jemen je sada postao groblje muslimana i novca.”

Turski novinar i pisac Mustafa Balbaj svojoj knjizi dao je naslov *Türkler Mezarlığı Yemen*, što znači „Groblje Turaka”.

Zapravo, opisivanje Jemena kao „groblja turskih vojnika” predstavlja stalnu temu u osmanskom (turskom) istorijskom sećanju.

*Yemen Türküsü* je poznata turska narodna pesma koja služi kao tužna tužbalica za osmanske vojnike koji su tokom Prvog svetskog rata otišli ​​da se bore u Jemenu i nikada se nisu vratili.

Još jedna turska narodna pesma podseća na teškoće sa kojima su se osmanski vojnici suočavali u Jemenu i odaje počast Turcima koji su otišli ​​tamo, a nikada se nisu vratili.

„Nema oblaka na nebu, šta je taj dim?
Nema smrti u komšiluku, šta je ta vreva?
Ove zemlje Jemena su tako izdajničke
O, Jemene, ruža tvoja je livada
Zašto se oni koji odu ne vraćaju?”

Ajše Hur u svom članku „Najveće osmansko groblje: Jemen” navodi da su se osmanskoj vladavini u Jemenu žestoko suprotstavljali Zeiditi, preci pobunjenika Huta. Za Zejdite, Osmanlije su bile „nevernici sa turbanima”.

U svom delu pod nazivom „Moj jauk” (My Lament), Ahmet Izet-paša (Furgač) – koji je početkom 20. veka poslat u Jemen da uguši zejditski ustanak protiv Osmanlija – opisao je period osmanske borbe u Jemenu (1635–1840) sledećim rečima: „Nakon veka sukoba u Džabalu, praćenog unutrašnjim pobunama i neprestanim ratovima protiv zejditskih imama – koji su trajali sve do 1045. godine po hidžri (1635) – čitava oblast Jemena pala je pod vlast zejditskih imama usled opsade i pritiska kojima je bio izložen Hajdar-paša, koga je centralna vlast zaboravila i ostavila u Džabalu.”

Osmanski izvori ne navode tačan broj ljudi stradalih u ratovima sa Zejditima tokom tih sto godina, već samo konstatuju da su „hiljade ljudi izgubile život”.

„Otići u Jemen i ne vratiti se” – takva je bila sudbina osmanskih vojnika još od 16. veka, napisala je Ajše Hur u svom članku.

U članku pod naslovom „Situacija u Jemenu”, objavljenom u 15. broju lista *Osmanlı Gazetesi* iz 1316. godine (1900. godine), navedeno je: „Kao posledica pogrešne politike Ahmet Fevzi-paše, svake godine je ginulo približno 4.000 vojnika.”

Ajše Hur je u svom članku takođe citirala jednog osmanskog zvaničnika koji je naveo da je između 1871. i 1894. godine u Hidžazu i Jemenu sahranjeno 130.000 osmanskih vojnika.
Maršal Galip, koji je u 19. veku služio kao kapetan u Jemenu, zapisao je: „Budući da sam radio pri Generalštabu, svi zapisi Generalštaba prolazili su mi kroz ruke. U tim zapisima uočio sam ogroman i zastrašujući jaz između novih vojnika koji su stupali u vojsku i onih koji su zamenjeni ili postali nesposobni za službu… Jemen je u to vreme bio zona stalnih sukoba.

-Uporedio sam broj onih koji su se pridružili svojim jedinicama ili su masovno mobilisani i poslati na front zbog pobuna, sa brojem onih koji su preživeli i vratili se u domovinu. Zaključak do kojeg sam došao bio je sledeći: tokom te dvadeset dve godine, u pustinjama Hidžaza i Jemena sahranjeno je ukupno 130.000 mladića iz Anadolije.
Tadašnji predsednik Turske, Abdulah Gul, 2011. godine je obnovio i svečano otvorio tursko memorijalno groblje (Yemen-Türk Şehitliği) u Sani, u znak sećanja na osmanske vojnike poginule u pohodima u Jemenu.

Samo godinu dana kasnije, 2012. godine, pobunjenici Huti su srušili deo tog spomen-obeležja.

Ovo memorijalno obeležje vekovima je simbolizovalo osmansko prisustvo u Jemenu. Namerni napad na njega služi kao podsetnik na to kako Huti gledaju na osmanske pohode u Jemenu.

To je takođe bila jasna poruka Ankari da neće prihvatiti nikakvo tursko mešanje u dešavanja u Jemenu.

Pišući za *Politics Today*, Ahd Jasin al-Tamimi je naveo: „Udžbenici istorije, usvojeni nakon 1962. godine, prikazivali su Osmansko carstvo i njegovu vladavinu nad Jemenom u pozitivnom svetlu. Ipak, to nije sprečilo pristalice zejdizma da zadrže svoj strog i ekstremistički stav prema Osmanskom carstvu.” Naravno, Turska je snažna vojna sila, a njen uticaj doseže i do Jemena.

Ostvarila je značajne vojne uspehe u Siriji i Libiji, kao i u borbi protiv kurdskih pobunjenika u Iraku. Njena vojna podrška Azerbejdžanu bila je možda i odlučujući faktor u ratu protiv Jermenije.

Međutim, situacija u Jemenu je sasvim drugačija priča.

A ako je istorija ikakav pokazatelj, onda bi Jemen – često nazivan „grobnicom Osmanlija” – mogao ponovo da postane močvara iz koje se teško izlazi za Tursku.

(eurasiantimes.com/Sumit Ahlavat)

BONUS VIDEO – IZBODEN MUŠKARAC U NOVOM SADU: Napadač mu prišao dok je izlazio iz auta

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije