Izbeglice sa negativno rešenim zahtevom za azil neće ostajati u Evropi do deportacije

TRAGANjE za rešenjem migrantskog pitanja koje sve više pritiska Evropu našlo se mnogo puta u ćorsokaku, jer sloge oko toga nije bilo.

Sada je posle višemesečnih najava, lansiran novi predlog pet zemalja EU koji podrazumeva deportaciju van Unije onih migranata čiji su zahtevi za azil pravosnažno odbijeni. U sklopu ideje posebno intrigantni jesu centri otvorenog tipa, u koje bi se izbeglice smeštale, budući da su prilično skupi, a i politički veoma kontroverzni. Brisel, ipak, veruje da je pronašao pravni model zahvaljujući kome će, nakon niza godina jalovih pokušaja, konačno uspeti. U obrazloženju se naročito ističe da smeštajni objekti neće biti azilni centri, poput onih koje je Italija pokušala u Albaniji, već “tranzitne stanice na putu migranata ka domovini”.

Takozvana “Grupa pet”, koju čine Grčka, Nemačka, Austrija, Danska i Holandija, planira da prvi takav centar počne sa radom u drugoj polovini iduće godine. Da bi se izbegle optužbe za kršenje ljudskih prava, odgovornost za migrante u tim centrima ne bi bila prebačena na zemlju domaćina, nego bi ostala na ovih pet država. Nova pravila omogućavaju deportaciju i u zemlju sa kojom migrant ranije nije imao nikakav kontakt, pod uslovom da sa njom postoji formalni sporazum.

Po planu, prvi centar trebalo bi da bude otvoren dogodine tokom predsedavanja Grčke Savetu EU. Grčki ministar za migracije Tanos Plevris rekao je da je jedna afrička država već načelno pristala da bude domaćin prvog centra, ali nije otkrio o kojoj zemlji je reč. U diplomatskim krugovima kao mogući kandidati ranije su pominjani Ruanda, Uganda, ali i Uzbekistan u centralnoj Aziji, navode evropski mediji.

Plevris naglašava da se ne radi o zatvorenim kampovima, niti pak o mestima na kojima bi se odlučivalo o zahtevima za azil, naprotiv, u njima bi boravili isključivo ljudi čiji su zahtevi za prihvat u EU definitivno odbijeni. Centri bi bili privremena tranzitna tačka, u kojima bi oni boravili dok se organizuje njihov povratak u zemlje porekla. Paralelno sa tim što će se dogodine pod okriljem Grčke sprovoditi ovaj briselski plan, Atina gradi i nove prihvatne centre na svojoj teritoriji, kao recimo, na Kritu, ali ta aktivnost nije deo novog projekta EU.

Evropske države u brojnim nastojanjima nisu uspele da prebace deo azilnog sistema van svojih granica. Jedan od najpoznatijih pokušaja bio sporazum između Velike Britanije i Ruande. Konzervativne vlade Borisa Džonsona i Rišija Sunaka planirale su da migrante koji ilegalno prelaze Lamanš šalju u Ruandu, gde bi prolazili postupak za dobijanje azila. Britanski Vrhovni sud je, međutim, taj model proglasio nezakonitim, pošto su sudije zaključile da ne postoje dovoljne garancije da migranti neće biti vraćeni u zemlje u kojima im preti progon. Posle pobede Laburističke partije 2024, premijer Kir Starmer zvanično je odustao od projekta. Do tada je London potrošio oko 700 miliona funti, a samo četiri osobe dobrovoljno su preseljene u Ruandu!?

Sličan problem pogodio je i Italiju. Vlada Đorđe Meloni dogovorila je sa Albanijom otvaranje centara za migrante presretnute na Mediteranu. Plan je bio da se tamo sprovode ubrzani postupci za azil, ali ubrzo po otvaranju centara italijanski sudovi su blokirali njihovu upotrebu. Sudije su, naime, ocenile da zemlje poput Bangladeša ili Egipta ne mogu automatski da budu proglašene bezbednim za sve migrante. Kasnije je jedan od centara pretvoren u objekat za osobe kojima je azil u Italiji već pravosnažno odbijen. Od marta 2025, tamo je prebačeno oko 500 ljudi.

I Danska je svojevremeno pokušala da samostalno sprovede sličan model, pa je Kopenhagen 2021. usvojio zakon koji je omogućavao slanje tražilaca azila u treće zemlje. Pregovori sa Ruandom trajali su više godina. Evropska komisija i organizacije za zaštitu ljudskih prava oštro su kritikovale taj plan, pa je početkom 2023. Danska obustavila pregovore, uz obrazloženje da projekat nije moguće sprovesti bez šire evropske podrške.

Zagovornici ovog najnovijeg programa tvrde za Dojče vele da je situacija sada drugačija i zbog promena evropskog zakonodavstva. Ranije su sudovi često zahtevali da migrant ima određenu vezu sa trećom zemljom u koju se šalje, kao što su članovi porodice, poznavanje jezika, ili prethodni boravak.

Nadu u uspeh daje nova evropska Uredba o vraćanju migranata, politički usaglašena u junu i potvrđena u Evropskom parlamentu. Za razliku od ranijih direktiva, reč je o uredbi koja se neposredno primenjuje u članicama EU i uspostavlja jedinstven evropski okvir za takve centre. Važna razlika u odnosu na britanski i italijanski model je i to što se više ne planira prebacivanje kompletnog postupka za azil van EU. U “centrima za povratak” boravili bi samo ljudi čiji su predmeti konačno zatvoreni i to – negativno.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije