Kako sam lovio sovjetsku podmornicu klase „Viktor III”

SOVJETSKA jurišna podmornica klase „Viktor III“, uvedena u upotrebu 1979. godine, bila je prvo sovjetsko plovilo dovoljno tiho da se sakrije u pozadinskoj buci okeana.

KLASA „VIKTOR III“ BILA JE OZBILjNA PRETNjA
Tokom mog službovanja kao člana posade zadužene za protivpodmornička dejstva u helikopteru SH-2F LAMPS „Sea Sprite“, sovjetska jurišna podmornica klase „Viktor III“ smatrana je veoma opasnim protivnikom, naročito u jeku Hladnog rata, tokom prve polovine osamdesetih godina.

U nastavku iznosim svoja lična sećanja i zapažanja o podmornicama klase „Viktor III“ iz tog perioda.

Sovjetska nuklearna jurišna podmornica klase „Viktor III“ (projekat 671RTM/RTMK, klasa „Ščuka“) predstavljala je evoluciju veoma uspešnog projekta koji datira još iz 1967. godine.

Sovjeti su izgradili ukupno 48 podmornica klase „Viktor“, od kojih su dve i danas u operativnoj upotrebi.

To je izuzetno dug životni vek za bilo koju podmornicu.

Ono što je „Viktora“ činilo tako uspešnim bila je njegova robusna konstrukcija sa dvostrukim trupom, kao i dimenzije koje su omogućavale kontinuirano unapređivanje reaktora, naoružanja, senzora i elektronike, bez potrebe za projektovanjem potpuno novog plovila.

Podmornica „Viktor III“ — koju smo mi nazivali „Vik-3“ (Vic-3) — uvedena je u upotrebu 1979. godine i predstavljala je ogroman napredak u odnosu na modele „Viktor I“ i „Viktor II“. Ono što ga je činilo tako drugačijim bilo je njegovo očigledno odstupanje od dotadašnje doktrine upotrebe podmornica, prema kojoj su one velikom brzinom krstarile okeanima, stvarajući toliku buku da bi se, teoretski, mogle čuti čak i ako biste prislonili uho uz samu površinu vode.

NA UDALjENOSTI OD JEDNE MILjE, GOTOVO POTPUNO NEČUJNA: PRAĆENjE NAJSMRTONOSNIJE JURIŠNE PODMORNICE SSSR-A

Kod klase „Viktor III“ (Victor III), Sovjeti su postigli svojevrsnu „akustičku konvergenciju“: primenili su gumirane premaze koji apsorpuju zvuk (anehoične obloge), a ispod mašinskih postrojenja postavili su unutrašnje platforme – „splavove“ – za prigušivanje vibracija. Tako je sovjetska mornarica po prvi put dobila podmornicu sposobnu da se stopi sa pozadinskom bukom okeana.

Za nas u mornarici, to je bilo veliko iznenađenje.

Kada su postali dostupni akustični snimci klase „Viktor III“ – pomešani sa zvučnim zapisima prethodnih modela – pomislili smo da je reč o potpuno drugačijem tipu podmornice.

Buka propelera i mašinskih postrojenja kod klase „Viktor III“ bila je gotovo potpuno eliminisana; umesto nje, čulo se samo tiho, duboko tutnjanje i prigušeno, visokofrekventno zujanje turbo-generatora.

Procenili smo da se podmornica klase „Viktor III“ u normalnim uslovima može otkriti na udaljenosti manjoj od jedne milje.

U beskraju okeana, jedna milja je poput igle u plastu sena veličine planine.
Bila je toliko tiha da je bilo veoma malo verovatno da će je otkriti naše sopstvene protivpodmorničke letelice ili površinski brodovi.

Mnogo kasnije otkriveno je da je špijunsku mrežu predvodio Džon Voker, bivši podoficir američke mornarice, koji je kasnije radio kao civilni stručnjak u štabu Atlantskih podmorničkih snaga SAD.

On je Sovjetima dostavio precizne podatke o frekvencijskim potpisima koje smo mi koristili za praćenje njihovih podmornica.

Zahvaljujući tome, Sovjeti su tačno znali koje zvučne frekvencije moraju da eliminišu kako bi izbegli otkrivanje ili preciznu identifikaciju podmornica poput onih iz klase „Viktor III“.

KGB je dobio više nego što je platio kada je reč o Vokeru; informacije koje im je pružio pokazale su se izuzetno efikasnim.

Foto: vikipedija CC 3.0unported/Alex omen

PODMORNICA KLASE ‘VIKTOR III’ IMALA JE REPUTACIJU NALETITE NA NjU JER JU JE BILO IZUZETNO TEŠKO OTKRITI

Najčešći način da se otkrije podmornica klase „Viktor III“ bio je putem sistema SOSUS – mreže podvodnih senzora – dok je plovila kroz prolaz između Grenlanda, Islanda i Ujedinjenog Kraljevstva (tzv. GIUK prolaz), ili tako što bi je neka od naših podmornica pratila iz neposredne blizine, pazeći pritom da se ne sudari s njom. Kada sam 1983. godine stupio u službu u floti, „Viktor-3“ (Victor III) je već bio poznat po sudarima sa drugim brodovima i podmornicama, čije posade nisu bile svesne koliko su mu se približile.

Godine 1974, jedna od naših podmornica sa balističkim raketama (SSBN) zaronila je nedaleko od Holi Loka u Škotskoj i sudarila se sa podmornicom klase „Viktor-2“, koja je nečujno čekala da joj se priključi i prati je.

Godine 1981, jedna od naših nuklearnih napadnih podmornica (SSN) sudarila se na površini mora sa podmornicom klase „Viktor-3“ u blizini Vladivostoka, u Rusiji.
Naša podmornica je pokušavala da fotografiše „objekat“ u obliku suze, smešten na vrhu krstastog krmovnog stabilizatora podmornice „Viktor-3“.

U to vreme, taj incident je bio strogo čuvana tajna; nije nam rečeno koja je naša podmornica učestvovala u njemu, niti koliko je ozbiljno oštećena.
Pretpostavljali smo najgore.

Decenijama kasnije saznao sam da je reč bila o podmornici „USS Dram“ (USS Drum, SSN-667). Sudar je prouzrokovao strukturna oštećenja i prodor vode, zbog čega je podmornica morala da se povuče ka Južnoj Koreji, istovremeno izbegavajući žestoku poteru sovjetskih snaga za protivpodmorničko ratovanje.

Sećam se da sam prisustvovao poverljivom brifingu o najnovijim saznanjima u vezi sa klasom „Viktor-3“. Prikazane su nam fotografije te podmornice na površini mora, sa neobičnim dodatkom na vertikalnom kormilu. Neko je upitao: „Šta je to?“, na šta je naš predavač – koji je bio u civilnom odelu i čiji identitet nam nije otkriven – odgovorio: „Nemamo pojma. Pokazujemo vam ove slike u nadi da ćete možda vi, ljudi poput vas, imati neku ideju.“

„Šta misliš, šta bi to moglo biti?” Sećam se da me je to iznenadilo.

Mislio sam da, s obzirom na postojanje CIA-e, Obaveštajne službe mornarice i Obaveštajne agencije Ministarstva odbrane, ne postoji tajna koju bi Rusi mogli da sakriju od nas.

Pa, ovu su ipak sakrili.

Bilo je potrebno malo vremena, ali otkrili smo da je reč o sonarnom sistemu sa vučenom antenom. Mislili smo da smo jedini koji ih poseduju.

Podmornica klase „Viktor III”, koja vuče hidrofone nekoliko milja iza buke koju stvaraju njen trup i elise, mogla je da čuje američku podmornicu koja pokušava da je prati, što ju je činilo mnogo težom za otkrivanje i praćenje.

HVATANjE „DUHA” USRED BELA DANA: KADA JE „VIKTOR III” ZAKAČIO KABL VUČENE ANTENE
Dve godine kasnije, 1983, podmornica klase „Viktor III” zakačila je vučenu antenu američkog broda „USS Mekloj” (USS McCloy, FF-1038).
Podmornica je izronila zbog mehaničkih problema, 250 milja istočno od Južne Karoline.
Postoje dve verzije ove priče: jedna javna i jedna poverljiva.
U to vreme, američka mornarica je jednostavno saopštila da je sovjetska podmornica izronila usled očiglednih mehaničkih kvarova i da se, koristeći pomoćne dizel motore, sporo kretala ka jugu, prema Kubi.

Prema poverljivoj verziji koju smo čuli, podmornica klase „Viktor III” pokušala je da zapleni vučenu antenu koju je „Mekloj” vukao za sobom.

Podmornica je bila opremljena stegom i alatom za sečenje.

Plan je bio da prođe ispod kabla, stegne ga, preseče i odnese antenu sa sobom.
Međutim, kabl se upetljao u njene elise, umalo uništivši reduktore.
Zbog toga je bila primorana da izroni i krene ka Kubi.

Njena putanja ju je vodila pored velikih američkih pomorskih objekata, kao što su baza podmornica u Čarlstonu i pomorska vazduhoplovna baza u Džeksonvilu — pravo središte eskadrila za protivpodmorničku borbu, u kojima su se nalazili avioni „P-3 Orion” (P-3 Orion), „S-3A Viking” (S-3A Viking), helikopteri „SH-3 Si King” (SH-3 Sea King), kao i moj „SH-2F” (SH-2F).

Ove letelice su se okupile oko nesrećnog „Viktora III”, izbacujući sonobove kako bi ga pratile stotinama milja dok se, oštećen, kretao po površini mora.

Koristili su sve vrste senzora, uključujući infracrvene uređaje, sisteme za nadzor signala, video-snimanje i fotografisanje.

Od tada, Evidencija Ratne mornarice ukazuje na to da je niz (senzora) presečen slučajno, ali podsećam se da je prethodna zvanična verzija glasila da to uopšte nema nikakve veze sa brodom Ratne mornarice.

Nakon toga, „Viktor III” je za nas, kao podmornica, izgubio deo svoje mističnosti.
Svakako nije bila neranjiva.

„Viktor III” je pružio važnu lekciju o tome kako se hladnoratovska situacija pod vodom može promeniti ispod naših nogu, podsećajući nas na opasnost od samozadovoljstva proisteklog iz pretpostavke o sopstvenoj superiornosti.

(19fortyfive.com/Šon Spunts)

BONUS VIDEO – Dragijevića i Jankovića dovode u sud na pripremno ročište za ubistvo Danke Ilić

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije