Kinesko hipersonično oružje ekstremnog dometa: Analiza novog presretača

KINA je razvila hipersonično jedrilo (Hypersonic Glide Vehicle – HGV) sposobno da lansira rakete vazduh-vazduh na ekstremnim udaljenostima, prema izveštaju agencije Bloomberg objavljenom 24. avgusta 2026. godine.

Ukoliko se ova tehnologija operativno uvede u naoružanje, ove sposobnosti bi mogle da ugroze američke tankere, avione za rano upozoravanje i kontrolu vazdušnog prostora, kao i komandne platforme daleko izvan tradicionalnog prostora avio-borbe, stavljajući ključne avione za podršku pod rizik širom Indo-Pacifika.

Ovaj koncept bi mogao da proširi kineski domet za borbu protiv vazduhoplovnih ciljeva znatno iznad operativne zone od približno 1.400 kilometara, koju Pentagon pripisuje kombinaciji lovca J-16 i rakete dugog dometa PL-17. Uparivanjem hipersoničnog dometa sa senzorima velikog dometa i ažuriranjem ciljeva tokom leta, Kina bi mogla da primora američke avione za podršku da se povuku dalje od osporavanog vazdušnog prostora, čime se smanjuje autonomija leta lovaca i komplikuju vazdušne operacije tokom regionalnog konflikta.

Dana 25. avgusta 2026. godine, potencijalno značajan zaokret u evoluciji kineskog hipersoničnog arsenala privlači pažnju, jer Peking izgleda proširuje ovu vrstu naoružanja i na misije vazduh-vazduh. Bloomberg je 24. avgusta izvestio da je kineska vojska razvila hipersonične jedrilice (HGV) sposobne da lansiraju oružje vazduh-vazduh protiv ciljeva visoke vrednosti udaljenih hiljadama kilometara. Ako se koncept operativno verifikuje i rasporedi u značajnom obimu, to bi moglo da pomeri kineske protivavionske operacije znatno van tradicionalnog prostora lovačke avijacije, duboko u pozadinske zone podrške koje održavaju američku borbenu avijaciju. Strateški značaj nije samo u ekstremnom dometu oružja, već u njegovom potencijalu da pod pritisak stavi tankere, avione za rano upozoravanje i komandno-kontrolne platforme na udaljenostima koje su se ranije smatrale relativno bezbednim širom Indo-Pacifika.

Od vazdušne borbe velikog dometa do vazduhoplovne protivnapadne borbe na nivou bojnog polja

Ovaj razvoj događaja izgleda u skladu sa širim kineskim naporima da proširi geografsku dubinu protivavionskih operacija i izvrši sve veći pritisak na vazduhoplovne resurse visoke vrednosti. Ministarstvo odbrane SAD (U.S. Department of War) već procenjuje da lovac J-16 u kombinaciji sa raketom vazduh-vazduh dugog dometa PL-17 obezbeđuje ukupni operativni domet od oko 1.400 kilometara za misije presretanja ciljeva visoke vrednosti. Osim toga, procena Pentagona iz 2024. godine otkrila je da su kineski istraživači zainteresovani za zemaljske raketne sisteme PVO/PRO sa dometom sličnim balističkoj raketi DF-17, podržane svemirskim sistemima za izviđanje, nadzor i obaveštajni rad (ISR) radi ažuriranja ciljeva tokom leta. Isti izveštaj opisuje kineska istraživanja buduće multidomenske mreže za uništavanje („kill-web”), namenjene koordinaciji aviona, senzora i raketa protiv prodornih ciljeva. Javno dostupne informacije ne potvrđuju da su ova istraživanja i sistem koji opisuje Bloomberg delovi istog programa, ali zajedno ukazuju na jasnu konceptualnu putanju ka mrežno-centričnom ratovanju sve većeg dometa.

Potencijalni operativni značaj je veliki jer se moderna američka borbena avijacija oslanja na obimnu logističku i kontrolnu arhitekturu, a ne samo na borbene avione. Avio-tankeri produžavaju vreme ostanka lovaca u vazduhu i njihov efektivni radijus dejstva; avioni za rano upozoravanje i upravljanje borbom obezbeđuju nadzor i komandne funkcije, dok specijalizovani avioni za izviđanje i komunikacije podržavaju širu vazdušnu kampanju. Ove platforme su tradicionalno delovale daleko iza najžešće osporavanog vazdušnog prostora. Bloomberg navodi da bi HGV lansiran pomoću rakete klase DF-17 mogao da pređe oko 2.414 kilometara, dok bi DF-27 mogao da dostigne znatno veće udaljenosti. Zvanični podaci Pentagona zasebno smeštaju rakete klase DF-17/DF-21 na približno 1.500–2.000 kilometara, a DF-27 na oko 5,000–8.000 kilometara za postojeće misije napada na ciljeve na zemlji i brodove. Ove cifre ne treba tumačiti kao potvrđene domete za gađanje ciljeva u vazduhu. Udaljenost koju raketa može fizički da preleti fundamentalno se razlikuje od udaljenosti na kojoj može pouzdano da presretne pokretni avion. Ipak, Bloomberg ističe da nije poznato da bilo koja druga zemlja koristi oružje koje kombinuje HGV sa raketom vazduh-vazduh, čineći ovaj koncept izuzetno neuobičajenim u trenutnom hipersoničnom domenu.

Raketa je samo jedan deo lanca uništavanja velikog dometa

Ekstremni domet stvara i ekstremni problem gađanja. Avion koji se nalazi hiljadama kilometara od tačke lansiranja neprekidno menja poziciju, visinu i pravac kretanja. Bloomberg napominje da bi raketnom sistemu balističke klase koji leti ka maksimalnom dometu bilo potrebno 20 minuta ili više da stigne do zone cilja, što znači da bi početni podaci o cilju tokom leta mogli postati sve manje upotrebljivi. Procena ovakve sposobnosti zahteva razdvajanje najmanje tri različita koncepta: fizičkog dometa bustera i jedrilice (HGV), daljine na kojoj senzori mogu održavati stabilno praćenje cilja i efektivnog dometa presretanja na kojem kompletan sistem može ostvariti pouzdan pogodak. Javni podaci pružaju mnogo veće poverenje u fizički domet kineskih raketa nego u poslednja dva parametra. Prema tome, maksimalni domet ne treba izjednačavati sa maksimalnom borbenom efikasnošću.

Ovo razgraničenje stavlja širu kinesku C4ISR arhitekturu u sam centar procene. Pentagon navodi da kineska mreža za komandu, kontrolu, komunikacije, računare, obaveštajni rad, nadzor i izviđanje u velikoj meri određuje njenu sposobnost zatvaranja lanaca uništavanja (kill chains) na velikim udaljenostima. Procenjuje se da kineski radarski sistemi iznad horizonta (Skywave over-the-horizon) mogu detektovati avione i brodove između Prvog i Drugog lanca ostrva, dok kineska satelitska mreža koja se stalno širi poboljšava kapacitete za praćenje američkih i savezničkih snaga. Pentagon je zabeležio više od 359 kineskih ISR satelita do januara 2024. godine, a kasnije je procenio da je taj broj premašio 500 nakon dodatnih lansiranja tokom 2024. Na operativno-taktičkim udaljenostima, odlučujuća sposobnost možda neće biti sam HGV, već mreža sposobna da otkrije, identifukuje, prati i održi kontakt sa ciljem dovoljno dugo da oružje iskoristi svoj teorijski domet.

Ta zavisnost istovremeno predstavlja i glavno ograničavanje ovog koncepta. Raketa izuzetno velikog dometa ne može sama po sebi da kompenzuje nepotpune, zakasnele ili kompromitovane podatke o cilju. Javni izveštaji ne otkrivaju koliko sistema vazduh-vazduh baziranih na HGV može postojati, da li je konfiguracija dostigla operativnu primenu, kolika je njena demonstrirana verovatnoća presretanja, koliko su testovi bili reprezentativni niti koliko pouzdano njeno završno oružje može da zahvati manevrišući cilj nakon izuzetno dugog leta. Dugačak lanac od senzora do strelca (sensor-to-shooter chain) takođe otvara brojne mogućnosti za ometanje ili gubitak kvaliteta praćenja. Bloomberg je dodatno istakao strategijsku komplikaciju povezanu sa korišćenjem lansirnih sistema balističke klase za PVO misije: posmatrač sa velike udaljenosti u prvi mah možda neće moći da utvrdi namenjeni teret ili cilj rakete, što stvara potencijalnu strategijsku nejasnoću tokom velikih kriza. Razvoj ove tehnologije treba shvatiti ozbiljno, ali bez pretpostavke da se svaki kilometar teorijskog dometa rakete direktno prevodi u pouzdanu zonu uništenja u vazdušnoj borbi.

SAD i Kina paralelno šire granice vazdušne borbe

Ovaj razvoj je posebno značajan jer se i Sjedinjene Američke Države kreću u istom opštem operativnom smeru, iako kroz tehnički različita rešenja. Američko ratno vazduhoplovstvo (USAF) razmatra familiju oružja dugog dometa (Air Force Long Range Weapon – AFLRW), koja obuhvata varijante vazduh-vazduh i vazduh-zemlja sa zahtevanim minimalnim dometom od 1.000 nautičkih milja (približno 1.850 kilometara). USAF je dao prioritet varijanti vazduh-vazduh, a sastanak sa industrijskim partnerima bio je zakazan za 25–26. avgust 2026. godine u vazduhoplovnoj bazi Eglin. Javni podaci još uvek nisu definisali budući avion-nosač, pogonsku arhitekturu, tip glave za samonavođenje niti konačni dizajn ovog oružja. AFLRW ne treba opisivati kao američki ekvivalent kineskog HGV koncepta. Ono što se konvergira jeste misija, a ne nužno i tehnologija: obe vojske istražuju načine za neutralisanje važnih vazdušnih ciljeva na udaljenostima koje su se ranije povezivale prvenstveno sa misijama vazdušnih udara na nivou operativnog teatra.

Američka ratna mornarica (US Navy) u međuvremenu je predstavila raketu vazduh-vazduh dugog dometa AIM-424, poznatu kao MALICE, što dodatno ilustruje proširenje dometa vazdušne borbe. Zvanični podaci Mornarice opisuju MALICE kao raketu vazduh-vazduh koju je razvila kompanija Raytheon, namenjenu za platforme četvrte, pete i šeste generacije, sa dometom većim od 250 nautičkih milja (oko 463 kilometra). Javno objavljeni snimci takođe su prikazali ovu raketu tokom testnih konfiguracija na američkim mornaričkim avionima.

MALICE, AFLRW i kineski HGV koncept nisu direktno uporedivi sistemi:

*MALICE je klasični presretač velikog dometa koji se lansira sa aviona;

*AFLRW ostaje novi zahtev za familiju oružja izuzetno velikog dometa koje se lansira iz vazduha;

*Kineski koncept, prema izveštajima, koristi HGV za transport i otpuštanje rakete vazduh-vazduh u blizini cilja.

Međutim, posmatrani zajedno, svi ovi projekti ukazuju na širu transformaciju vazdušnog ratovanja u kojoj se distance angažovanja dramatično povećavaju, a nadmetanje sve više postaje okršaj mreže protiv mreže, umesto jednostavnog duela aviona protiv aviona. Kineski sistem baziran na HGV može predstaviti značajan izazov za buduće američke vazdušne operacije jer njegova strategijska vrednost možda nije u napadu na frontovske lovce, već u vršenju pritiska na pozadinske sisteme podrške koji tim lovcima omogućavaju efikasno dejstvo preko pacifičkih prostranstava.

Kredibilna pretnja po tankere, avione za rano upozoravanje i kontrolu vazdušnog prostora, komandne platforme i druge ciljeve visoke vrednosti mogla bi nametnuti operativnu kaznenu distancu čak i pre nego što oružje pokaže konzistentno uspešne procente presretanja. Ako ovi avioni moraju da uzimaju u obzir znatno dublje preteće okruženje, posledice bi se mogle odraziti na kompletnu vazdušnu kampanju kroz smanjenu patrolnu autonomiju, veće zahteve za podrškom i povećan pritisak na ograničen broj vazduhoplovnih resursa od vitalnog značaja.

U isto vreme, koncept se suočava sa ozbiljnim ograničenjima: vanredno veliki fizički domet ne eliminiše potrebu za kontinuiranim izviđanjem, preciznom identifikacijom cilja, pouzdanim komunikacijama, neprekidnim održavanjem putanje i efikasnim terminalnim zahvatom protiv manevrišućeg aviona. Najznačajniji aspekt ovog razvoja nije jednostavno činjenica da Kina možda poseduje još jedno hipersonično oružje, već to što Peking istražuje kako hipersonična brzina, ekstremni domet raketa i sve složenija mreža senzora mogu da se kombinuju radi proširenja protivavionske borbe ka samoj arhitekturi podrške američke vazduhoplovne moći. Ishode ove nove trke u naoružanju neće odrediti to koja strana može da prikaže veći teorijski domet raketa, već koja strana može da održi otporniju mrežu od senzora do strelca (sensor-to-shooter network) uz istovremeno očuvanje vazduhoplovnih resursa od kojih zavise operacije na celom ratištu.

(armyrecognition.com/Teoman S. Nicanci)

BONUS VIDEO – Vatrena stihija u Deliblatskoj peščari

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije