Nekadašnji premijer i šef diplomatije sada kandidat za predsednika države

Rat je uvek potvrda neuspeha. Tom rečenicom Dominik de Vilpen (72) je pre više od dve decenije ušao u istoriju francuske i svetske diplomatije, a čovek čiji se čuveni govor za govornicom UN danas izučava i u savremenim udžbenicima diplomatske strategije, sada želi da postane predsednik Francuske.

Nekadašnji šef diplomatije i premijer Francuske najavio je da namerava da se kandiduje na izborima za Jelisejsku palatu 2027. godine, u trenutku kada su međunarodne prilike možda još napetije nego kada je Francuska njegovim glasom rekla “ne” američko-britanskom pohodu na Irak.

Kada je De Vilpen 14. februara 2003. završio izlaganje, salom se prolomio aplauz, što je veoma retka pojava u Savetu bezbednosti UN. Postao je preko noći simbol francuske diplomatske nezavisnosti, ali i meta besa s druge strane Atlantika. U jeku antifrancuskog raspoloženja u SAD, u kafeterijama američkog Kongresa čak je pomfrit, koji se tamo zove “frenč frajz”, u prevodu francuski pomfrit, demonstrativno preimenovan u “fridom frajz”, odnosno pomfrit slobode.

Više od 23 godine kasnije, Vilpen namerava da taj ugled pretvori u politički kapital na domaćem terenu. Otkrio je da već raspolaže sa nekoliko stotina obećanih potpisa izabranih zvaničnika, od 500 koliko mu je po francuskim zakonima potrebno da bi ušao u trku.

De Vilpen se nada da bi njegova pojava mogla mnogima da pomrsi račune. Teško može jednostavno da se svrsta među kandidate klasične francuske desnice. Nekadašnji najbliži saradnik Žaka Širaka i predstavnik degolističke tradicije danas predvodi sopstveni pokret “Humanistička Francuska” i pokušava da okupi birače od umerene desnice i centra do dela levice.

Time zadire i u biračko telo kandidata koji računaju na nasleđe makronizma i tradicionalne republikanske desnice. Zato, u neku ruku, može da se smatra i “mejnstrim” kandidatom. Jer, bio bi u neku ruku klasični naslednik politike koja je vođena godinama, pa i decenijama unazad, iako predlaže neke radikalne reformske poteze.

Istovremeno bi zbog toga mogao da bude i zanimljiv protivnik Marin Le Pen koja važi za daleko najbolje plasiranog kandidata. Nasuprot suverenizmu Nacionalnog okupljanja, Vilpen nudi drugačiju verziju francuske samostalnosti, zasnovanu na degolističkoj tradiciji, snažnoj državi, diplomatskoj nezavisnosti i ambiciji Pariza da sačuva sopstveni glas u svetu. Ratovi i sukobi velikih sila dodatno mu pružaju teren na kome malo potencijalnih protivnika može da mu parira iskustvom.

Nekadašnji premijer, međutim, ne namerava da se osloni samo na svoju međunarodnu reputaciju. Predstavio je i radikalan ekonomski program koji naziva “Velikim praskom”. Francusku poredi sa 1788. godinom, uoči Revolucije, i poziva na “novu noć 4. avgusta”, aludirajući na istorijsko ukidanje privilegija 1789.

Predlaže ukidanje poreskih i socijalnih olakšica, uz nadoknadu za najugroženije, i svođenje komplikovanog francuskog poreskog sistema na devet fiskalnih kategorija. Više od 200 milijardi evra koji se sada prikupljaju kroz doprinose zaposlenih i poslodavaca, nadomestio bi drugim poreskim prihodima, čime bi smanjio opterećenje rada.

 Predviđa i temeljnu promenu trenutno dosta visokog oporezivanja nasledstva i imovine, uvođenjem mogućnosti olakšanog postepenog ostavljanja nasledstva tokom života.

Kada bi bio izabran, do kraja petogodišnjeg mandata budžetski deficit Francuske hteo bi da spusti na tri odsto BDP, uz značajno smanjenje javnih rashoda. Tvrdi da bi njegove reforme istovremeno mogle da povećaju realne zarade za šest odsto, a da bi troškove rada za poslodavce smanjile za tri odsto.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije