Petnaest godina od ubistva Gadafija

MUAMER Gadafi, dugogodišnji lider Libije, jedan od istaknutih lidera Trećeg sveta i Pokreta nesvrstanih, idejni tvorac Afričke unije, ubijen je 20. oktobra 2011. pre 15 godina.

Na čelu Libije nalazio se od septembra 1969. do obaranja, na talasu takozvanog Arapskog proleća 2011. godine.

Rođen je u selu Kasr Abu Hadi, južno od Sirta, u beduinskoj porodici berberskog porekla. Iako se uzimalo da je rođen 7. juna 1942. taj podatak odnosno datum zapravo nije siguran.

Libija, tada italijanska kolonija, u to vreme bila je poprište borbi sa Britancima u sklopu Drugog svetskog rata.

Italijanske i nemačke trupe pod zapovedništvom Ervina Romela nastojale su da iz Libije zaposednu Egipat, pre svega Suecki kanal, što se završilo fijaskom invazionih snaga odnosno odlučnom pobedom Britanaca.

Italijani su se u Libiji nalazili od 1912. kada su preoteli Tripolitaniju i Kirenajku od Turske.

Potonjim spajanjem dve istorijske pokrajine i Fezana u unutrašnjosti, Italijani su oblikovali koloniju koju su nazvali Libija, oslanjajući se na terminologiju antičkog Rima, kada je taj naziv označavao Afriku uopšte.

Pošto je Italija porazom u Drugom svetskom ratu izgubila kolonijalnu imperiju (Libija, Dodekanez, Eritreja, Somalija, izvesno vreme i Etiopija i Albanija) Libija se našla pod privremenom upravom Britanaca i Francuza da bi decembra 1951. postala nezavisna kraljevina pod dinastijom Senusi.

Kralj Idriz (1890 – 1983) koji je Libijom vladao od 1951. do 1969, bio je izdanak Senusi porodice koja je imala ozbiljnu političku ulogu na tom prostoru bar od druge polovine 18. veka, predvodeći jedan sufijski red, znamenit po borbenosti.

Smatra se da se mladi Muamer Gadafi za arapski nacionalizam opredelio tokom školovanja u Sabhi, u Fezanu u Sahari, gde se porodica preselila.

Dalje obrazovanje nastaviće u Bengaziju, središtu Kirenajke, u vojnoj školi, posle kratkotrajnog boravka na studijama istorije u Tripoliju.

Imao je svega 27 godina kada je kao mladi oficir, sa grupom istomišljnika, organizovao prevrat 1969. godine, kojim je kralj Idriz oboren. Posle državnog udara, zemljom je u prvo vreme rukovodilo telo pod imenom Revolucionarni savet, čija je prva ličnost bio Gadafi.

Nesumnjivo je da je na njega presudno tih godina uticao primer Gamala Abdela Nasera, koji je sličan prevrat izveo u Egiptu, da bi potom postao prva ličnost panarapskog nacionalizma. Poznato je takođe da je proučavao literaturu o Francuskoj revoluciji 1789. kao i biografije Kemala Ataturka ili Abrahama Linkolna, odnosno delo Mišela Aflaka, političkog mislioca rodom iz Sirije.

Prethodno, Libija, pustinjska zemlja sa tanušnim pojasom zemljišta pogodnog za zemljoradnju u priobalnom pojasu, bila je oličenje teškog siromaštva.

Istina, širok pojas priobalja južnog Sredozemlja koji je posedovala donosio joj je u vreme takozvanog Hladnog rata izvesnu stratešku važnost.

Potom, godine 1959. u pustinjskoj unutrašnjosti zemlje otkrivena je nafta. “Crno zlato” će za inače slabo nastanjenu Libiju, postati izvor blagostanja, po kojem je vladavina Muamera Gafadija upamćena.

Za razliku od drugih arapskih sredina u kojima je pronađena nafta, gde je, makar u prvo vreme, ona isključivo bila izvor neverovatne raskoši i ekstravagancije uzanog kruga vlastodržaca, Gadafi se opredelio za ozbiljno podizanje standarda života većine sunarodnika.

Da bi se u narednoj fazi posvetio ozbiljnim razvojnim programima, poput velikog programa meliorizacije, ozelenjavanja pustinje.

U prvo vreme oprezno, vremenom je nacionalizovao sve krupnije pivredne aktivnosti, uklonivši strano prisustvo i iz naftne industrije. Možda još odvažnija bila je odluka da se strane vojne baze zatvore.

Njegovu političku viziju nazvao je Treća međunarodna teorija što je u uobličeno u publikaciji “Zelena knjiga” (1976). Ustrojio je tela nazvana Narodni kongresi, koje je on zamislio kao vid neposredne demokratije. Konačno, naredne 1977. proglasio je koncept džamahirije, što je on opisao kao libijski socijalizam.

Konkretno, to je značilo da je vođena socijalno odgovorna politika, sa masovnom stanogradnjom, zbrinjavanjem većeg dela populacije, ozbiljnim zdravstvenim i obrazovnim sistemom.

Gadafi je takođe osmislio i pokrenuo revolucionarni projekat “Velika reka koju je stvorio čovek”. Bio je to ogroman hidrosistem, najveći projekat navodnjavanja u svetu. Iz dubina saharske pustinje izvlačena je voda usmeravana na razdaljinu od čak 1.600 kilometara, čime je obezbeđivano oko 70 procenata potreba slatke vode u Libiji.

Izgradnja je započela avgusta 1984. u vidu sistema cevi dužine 2.820 kilometara, sa više od 1.300 bunara uglavnom dubljih od 500 metara.

Namera je bila, što je delom i ostvareno, osim obezbeđenja pijaće vode, i široko navodnjavanje. Sa druge strane, pošto se stabilizovao politički i finansijski, odvažio se na širu političku akciju van granica njegove zemlje, što će mu stvoriti brojne neprijatelje, a verovatno u krajnjem dovesti i do tragičnog kraja.

Pre svega, vrlo odlučno je pomagao Palestince, što je značilo i njihove oružane, pa i terorističke aktivnosti.

Osim Palestinaca, finansirao je i na druge načine pomagao razne političke pa i terorističke organizacije, do američke Nacije islama, Crnih pantera, ili IRA-e.

Imao je veze i sa terorističkom grupom znanom kao Crni septembar upamćenom po otmici izaelskih sportista tokom olimpijade u Minhenu 1972. ili po pokušaju prevrata u Jordanu uključujući i nameru likvidacije kralja Huseina.

Pružao je pritom utočište mnogima, sve do Idi Amina. Nije krio da pomaže Karlosa Šakala (Iljič Ramirez) tada globalno najpoznatijeg teroristu.

Povezivan je otuda s brojnim terorističkim aktima u Evropi, manje ili više osnovano, kao decembra 1985. na aerodromima u Rimu i Beču, ili eksplozijom u diskoteci u Berlinu, aprila 1986. kada je ubijeno šest američkih vojnika, a približno 200 osoba je ranjeno.

Istraga je kao dokaz libijske uloge isticala presretnutu poruku između poslanstva Libije u DDR-u sa Tripolijem.

Vašington je otuda Libiji uveo sankcije, a aprila 1986. SAD su bombardovale Tripoli i Bengazi. Poginulo je 37 lica, među njima i Gadafijeva usvojena kći. Izjavio je zatim, na njegov karakterističan način, da će američkom predsedniku Reganu “odseći nos”.

Upetljao se takođe u pogranični sukob sa Čadom, s namerom da Libiji pripoji deo severa te zemlje, planinski venac Tibesti, uz juznu granicu Libije, oslanjajući se pritom na sporazum Laval Musolini iz 1935. kada je Italiji Francuska obećala pojas Auzu, površine približno 114.000 km kvadratnih. U zoni Tibesti otkrivena su prethodno ležista uranijuma.

U krajnjem, Libija je bila primorana da se povuče pošto je Francuska odlučno podržala teritorijalnu celokupnost Čada. Britanci su isto tako 1987. presreli Eksund, trgovački brod nakrcan naoružanjem i eksplozivom iz Libije, namenjenom Irskoj republikanskoj armiji (IRA). Pad Boinga 747 iznad Lokerbija, Škotska, 1988. kada je poginulo 270 osoba, za šta je optužena Libija, dodatno je otežalo njegov položaj.

Bio je to Panamov let 103 od Frankfurta put Detroita. Dugo odbacujući odgovornost, Gadafi je 2003. pristao na obeštećenje porodica žrtava. U poslednjoj fazi posvetio se ideji panafrikanizma. Jedan je od tvoraca Afričke unije, kojom je predsedavao 2009/2010.

Oboren je na talasu takozvanog Arapskog proleća 2011.

Pobuna, koja je započela u susednom Tunisu rasplamsala se u istočnom delu zemlje u Kirenajki, čemu je doprinelo prisustvo 1,5 milona radnika iz Egipta.

Protiv Gadafija udružile su se ne samo zemlje Zapada, već i različite naizgled suprostavljene grupacije, od islamskih ekstremista do zagovornika vesternizacije. Usledila je intervencija NATO. Jula 2011. ciljano su razarana i postrojenja za preradu vode, Gadafijevo remek delo. Tokom građanskog rata koji je usledio melioracioni sistem je devastiran. Zarobljen je u Sirtu, i posle iživljavanja ubijen, 20. oktobra 2011.

(Tanjug)

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije