Posle decenije opreza zbog akcidenta u Fukušimi, jugoistok Azije odmrzava projekte
DECENIJA opreza posle katastrofe u Fukušimi, očigledno se završila, jer se jugoistočna Azija ubrzano vraća nuklearnoj energiji.
Foto: Vikipedija
Rastuća potrošnja struje, potrebe industrije i data centara, kao i suočavanje sa činjenicom da alternativni izvori nisu dovoljni da zadovolje te potrebe, otvorili su širom vrata za povratak nuklearki. Bojazan postoji, ali na tome se priča o zabrani elektrana na atomski pogon, otprilike i završava.
Rat u Ukrajini, sukobi na Bliskom istoku i nestabilnost energetskih tržišta, dodatno su povećali zabrinutost zbog zavisnosti od fosilnih goriva i uvoza energenata. Istovremeno, većina država regiona, obećala je dostizanje klimatske neutralnosti između 2050. i 2060. godine. Vlade širom jugoistočne Azije, udružile su se, zato, u ideji da potražnju za električnom energijom zadovolje iz nuklearnih izvora. Nove fabrike, širenje elektromobilnosti i ambicije država tog regiona da privuku investicije u data centre i veštačku inteligenciju, neminovno su donele povećane potrebe za strujom. Istovremeno, većina zemalja tog regiona obavezala se na smanjenje emisija ugljen-dioksida tokom narednih decenija. Kako rešiti taj Gordijev čvor?
Nijedna država jugoistočne Azije u ovom trenutku nema komercijalnu nuklearnu elektranu koja proizvodi struju za mrežu, navodi “Dojče vele” i dodaje da je, ipak, više vlada poslednjih meseci radilo na oživljavanju godinama zamrznutih projekata. Početkom septembra su, tako, državna kompanija “Petrovietnam” i južnokorejska elektroenergetska firma KEPKO, dogovorile produbljivanje saradnje na projektu nuklearne elektrane “Ninh Tuan 2” u Vijetnamu. Samo nekoliko dana kasnije, vlada Singapura obelodanila je da ozbiljno razmatra nuklearnu energiju i male modularne reaktore (SMR). Konačna odluka, doduše, još nije na papiru.
Vijetnam planira da dve nuklearne elektrane u pokrajini Ninh Tuan budu puštene u rad do 2035. Predviđen je i najmanje jedan projekat malog modularnog reaktora. Indonezija je prvih 500 megavata nuklearnih kapaciteta zacrtala do 2032. dok Filipini žele da iste godine otpočnu proizvodnju prvih 1.200 nuklearnih megavata. Tajland je u svoj novi energetski plan upisao izgradnju prvog malog modularnog reaktora do 2037, a jedino Malezija i Singapur, za sada, ostaju u fazi analiza i procena.
Delikatne lokacije
IZAZOVI koji ostaju, ipak su ogromni. Nuklearke zahtevaju velika ulaganja, višegodišnju izgradnju i kompleksan nadzor. Države koje tek ulaze u nuklearni sektor moraju da uspostave nezavisna regulatorna tela, obrazuju stručnjake i razviju sisteme za upravljanje radioaktivnim otpadom. Poseban problem predstavlja geografija regiona. Mnoge zemlje jugoistočne Azije, nalaze se u područjima podložnim zemljotresima, vulkanima i cunamijima. Zbog toga su izbor lokacije i planiranje vanrednih situacija posebno osetljiva pitanja.
Takvo oživljavanje interesovanja predstavlja značajnu promenu u odnosu na period posle katastrofe u japanskoj Fukušimi 2011. Nuklearna nesreća je tada zaustavila ili usporila nuklearne planove zemalja u regionu.
– Niz geopolitičkih kriza poslednjih godina, promenio je način na koji vlade posmatraju energetsku bezbednost – ističe Alvin Ču iz singapurskog Instituta za međunarodne studije (RSIS). – Nuklearna energija se smatra mogućim odgovorom na oba pitanja: energetske bezbednosti i klimatskih promena.
Po podacima Međunarodne agencije za energetiku (IEA), proizvodnja električne energije u jugoistočnoj Aziji, uvećala se, od 2015, za čak dve trećine. Najveći deo tog rasta zasnivao se na uglju, čiji je udeo u proizvodnji porastao sa 37 na 47 procenata. Posebnu pažnju privlače mali modularni reaktori. Za razliku od tradicionalnih nuklearnih elektrana, u pitanju su manje jedinice koje se mogu graditi postepeno i lakše prilagoditi potrebama pojedinih zemalja.
– Ranije je razvoj nuklearne energije uglavnom podrazumevao ogromne reaktore, veoma visoke početne troškove i snažne elektroenergetske mreže – objašnjava Džej-Šeng Tan-Su iz Škole javne politike “Li Kuan Ju” u Singapuru. – Modularni reaktori menjaju način razmišljanja, jer omogućavaju da nuklearna energija bude pogodna i za manje zemlje i manje elektroenergetske sisteme.
Građani podeljeni
MIŠLjENjA građana prema nuklearnoj energiji, razlikuju se od zemlje do zemlje. Na Filipinima je, recimo, istraživanje vlade pokazalo da više od 70 odsto ispitanika podržava ulogu nuklearne energije u proizvodnji struje. U Indoneziji je situacija suprotna. Prema izveštaju Indonezija Enerdži tranzišn autluk 2026, čak 78 odsto ispitanika nuklearnu energiju smatra najmanje poželjnim izvorom.
Eksplozija ulaganja u data centre, koji zahtevaju ogromne količine električne energije koja mora biti dostupna neprekidno, još jedan su krupan razlog ponovnog okretanja ka nuklearkama. Prema procenama IEA, potrošnja struje data centara u jugoistočnoj Aziji mogla bi da se više nego udvostruči do 2030. Više od 70 odsto postojećih kapaciteta je u Singapuru i Džohoru na jugu Malezije. Tan-Su upozorava da, za zemlje koje prvi put ulaze u nuklearnu energetiku, izgradnja celog institucionalnog sistema može da bude podjednako zahtevna kao i podizanje same elektrane.
– Najveća prepreka i dalje ostaje politička volja, koja u velikoj meri zavisi od raspoloženja javnosti – ocenjuje Alvin Ču.
Stručnjaci ne očekuju da će zemlje jugoistočne Azije slediti isti model razvoja. Vijetnam se, naime, okreće velikim konvencionalnim nuklearnim elektranama. Indonezija i Tajland sve više pažnje posvećuju modularnim reaktorima, a Singapur najpre razvija stručne kapacitete da bi utvrdio da li je nuklearna energija uopšte pogodna za grad-državu.
– Postoji mnogo veći politički zamah za nuklearnu energiju, nego pre deset godina. Ipak, između političke najave i stvarne proizvodnje električne energije stoji dug proces finansiranja, izdavanja dozvola, izgradnje i bezbednog upravljanja reaktorima – zaključuje Tan-Su.
Pratite nas i putem iOS i android aplikacije
>
