Skot Riter o međuizborima u SAD

IZBORI na sredini mandata vise nad glavama američkih birača poput mača – na pola drugog mandata predsednika Donalda Trampa, izbori nisu samo referendum o stanju nacije, već možda još važnije, saslušanje o sudbini samog predsednika.

Prve dve godine Trampove povratničke turneje nisu prošle uopšte onako kako je američki narod verovao. Obećan im je kraj beskrajnih ratova na Bliskom istoku, a SAD se nalaze upletene u beskrajni rat na Bliskom istoku koji očigledno nije trebalo voditi. Iz perspektive američkog birača, možda je i gore to što je reč o ratu koji Amerika gubi.

Neuspele vojne avanture na Bliskom istoku i u jugozapadnoj Aziji bile su redovna karakteristika američkog iskustva u protekle tri decenije, a izbori – posebno izbori za Kongres gde predsednikovo ime nije na glasačkom listiću – obično ne zavise od pitanja spoljne politike ili nacionalne bezbednosti, već od lokalnih pitanja – domaće agende, piše za RT internešenel penzionisani obaveštajni oficir Korpusa marinaca SAD Skot Riter.

I ne postoji veći barometar za društvo vođeno potrošnjom poput SAD za uspeh ili neuspeh domaće agende od američkog ekonomskog zdravlja. Vekovno pitanje: “Da li danas živite bolje nego pre dve godine?” je u velikoj meri tema razgovora u gradu, a odgovor izaziva jezu među Trampovim lojalistima: Definitivno, ne.

– U pitanju je ekonomija, glupane – je poznati američki politički aforizam koji se pripisuje Džejmsu Karvilu, demokratskom strategu koji je pomogao u uspešnoj kandidaturi Bila Klintona za predsednika SAD 1992. godine. To je podjednako validna poenta danas kao i pre 34 godine, nešto što su Donald Tramp i njegove pristalice izgleda zaboravili. “Kratkoročni bol za dugoročni dobitak” pojavio se kao Trampova kontranapad na Karvilove reči i razmišljanje o ceni koju Amerikanci plaćaju na pumpama kada sipaju benzin u svoje automobile ili dizel u svoje kamione.

Amerika je zemlja koju u velikoj meri definiše automobilska industrija. Ali kada rastuće cene benzina nagrizu tanku marginu udobnosti koju većina američkih plata pruža na kraju napornog meseca rada, a skok cena dizela poveća troškove prevoza tako da cena upravo onih stvari koje definišu američki kvalitet života – hrane, elektronike, odeće – takođe raste, američki način života postaje neodrživ, a američki narod počinje da traži nekoga koga će kriviti.

Foto: Harold Mendoza on Unsplash

– U pitanju je ekonomija, glupane – je tužna osuda onoga što su Amerika i Amerikanci postali – zemlja potrošača koji su odavno napustili svaku ideju o vrsti kolektivnog građanstva koje je nekada služilo kao temelj ove nacije. Ova mantra otkriva surovu istinu o američkom narodu – sve dok ih političari drže umotane u čauru percipirane udobnosti, gde su navedeni da veruju da mogu da se kreću od jednog dana do drugog preplavljeni morem potrošačke prekomernosti, američki narod će ignorisati gotovo sve, bez obzira na to šta to govori o njima kao narodu.

Ignorišemo činjenicu da je naš način života izgrađen na leđima kolonijalnog sistema prerušenog u “međunarodni poredak zasnovan na pravilima”, koji, da bi američkom potrošaču obezbedio robu koju želi, zahteva od američke industrije da nabavlja resurse po ceni daleko nižoj od fer tržišne vrednosti. To dovodi do vrste eksploatatorskih ekonomskih odnosa koji proizvode dečji rad u Africi za žetvu retkih zemnih minerala koji nam daju pametne telefone oko kojih se vrti naša kultura, ili do radionica u Aziji koje prave odeću koju oblačimo i cipele u kojima se šepurimo.

Ignorišemo činjenicu da naša ekonomija funkcioniše na temelju duga koji bi bio neodrživ za bilo koji racionalni ekonomski sistem, ali koji se održava u životu štampanjem novca čija je jedina nada za održivost održavanje statusa globalne rezervne valute, dok američka vlada istovremeno nastoji da iskoristi ovaj rezervni status da ucenjuje i maltretira nacije da održe svoj status američkih ekonomskih kolonija.

U našem pohlepnom zagrljaju ličnog konzumerizma i veštačkog prosperiteta koji on stvara, zatvaramo oči pred korporativnom pohlepom koja je dovela do toga da lično bogatstvo naše nacije gravitira isključivo ka jedan odsto najbogatijih, dok se ostali valjaju u močvari za koju smo sebe uverili da je raj.

Koliko je jak narkotik pohlepe?

Dovoljno jak da Amerikanci zažmure pred činjenicom da američki “prijatelj i saveznik”, Izrael, omogućava genocid nad palestinskim narodom.

Dovoljno snažan da dozvoli tom istom “prijatelju i savezniku” da nas uvuče u vojnu katastrofu na Bliskom istoku, gde su naši lideri, kao uvod u nezakonit agresorski rat, počinili čin podmukle prevare — rat koji, jednostavno rečeno, nije smeo ni da bude razmatran, a kamoli vođen.

Dovoljno snažan da se zanemare istorijske istine pružanjem podrške ideološkim potomcima nacističkog režima Adolfa Hitlera — ukrajinskim nacionalistima koji prihvataju odvratnu ideologiju Stepana Bandere — a sve to u službi neobuzdane rusofobije, zbog koje smo okrenuli leđa savezniku koji je omogućio poraz nacističke Nemačke.

Sve dok je američki duh “podmazan” prividnim bogatstvom i fantazijom o udobnosti koju ono pruža, američki moralni kompas — nekada vođen idealima i vrednostima ugrađenim u Ustav — više ne može da se suprotstavi zlu.

Kao ljudska bića, mi smo kolektivno mrtvi; postali smo ekonomski zombiji, zaraženi pohlepom i svim onim što ta pošast nosi sa sobom.

Upravo zato, krilatica “U pitanju je ekonomija, glupane” predstavlja mnogo više od političkog upozorenja. To je epitaf jedne nacije.

Američki narod će sutra izaći na birališta. Glasaće vodeći se sopstvenim novčanikom. A to znači da će ovo biti loš dan za Donalda Trampa i one koji su prihvatili i sprovodili njegove neuspešne politike.

Međutim, neće glasati po svojoj savesti. A to znači da, bez obzira na ishod, mač neće biti zaustavljen.

(RT Balkan)

BONUS VIDEO: SNIMCI IZ DRONA: Izraelska vojska objavila video udara na iranske sisteme PVO

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije