SRPSKA KUHINJA OSVOJILA FRANCUSKINJE: Zbog naših specijaliteta proputovale Srbiju i napisale knjigu! (FOTO)
Tri Francuskinje, Aleksandra Malžan, Klemans Žirin i Eva Jurić, odlučile su da Srbiju upoznaju kroz njenu kuhinju, tradicionalne recepte i priče ljudi koji ih čuvaju. Njihova gastronomska avantura prerasla je u knjigu „At the Serbian Table – Za srpskom trpezom“, posvećenu bogatstvu domaće hrane i tradicije.
Aleksandra, Klemans i Eva upoznale su se u Beogradu 2020. godine, a sve tri su provele oko tri godine u Srbiji. Iako se profesionalno bave međunarodnom javnom politikom, povezala ih je ljubav prema hrani i želja da otkriju specijalitete koji su manje poznati izvan naših granica.
Zajedno su pokrenule i Instagram profil „Burek Bliss“, inspirisan jednim od prvih srpskih jela u koje su se zaljubile.
„Burek je bio jedno od prvih srpskih jela u koje smo se zaljubile, a reč bliss (blaženstvo) zapravo prilično dobro opisuje tu sreću koju čovek oseti kada zagrize vruć burek uz čašu hladnog jogurta“, ispričale su za BBC na srpskom.
Kako kažu, u inostranstvu se srpska kuhinja uglavnom povezuje sa ćevapima, pljeskavicom, burekom i sarmom, ali su tokom boravka u Srbiji otkrile mnogo veću raznovrsnost.
„Dovoljno je da se odvezete stotinak kilometara dalje i otkrićete novi sir u nekom selu, pitu kakvu nigde drugde niste probali ili specifičan način pečenja rakije“, objasnile su.
Njihova radoznalost prerasla je u ideju da napišu knjigu koja neće biti klasičan kuvar, već priča o Srbiji ispričana kroz hranu, običaje i ljude.
Obišle 82 mesta i otkrile 121 specijalitet
Kako bi upoznale različite krajeve zemlje, organizovale su četiri putovanja tokom sva četiri godišnja doba. Za ukupno osam nedelja obišle su pet regiona, 82 mesta i otkrile čak 121 specijalitet.
Putovale su od Užica, Vranja, Novog Pazara i Valjeva, preko Vojvodine, od Vršca do Sremske Mitrovice, pa sve do Golupca i Bele Palanke.
Iako su unapred planirale rute i susrete sa domaćinima, priznaju da su najlepši trenuci često nastajali neplanirano.
„U Srbiji je veoma teško čvrsto se držati plana puta… Naročito kada neko iznese rakiju“, našalile su se.
Punjene paprike osvojile njihova srca
Među 121 specijalitetom koji su probale, tri Francuskinje jednoglasno su izdvojile punjene paprike.
Posebno su ih oduševile one koje su pripremale u Beloj Palanci, zajedno sa domaćinima Lalom i Jasminom.
„Paprike na jugu Srbije u to doba godine su zaista neverovatne: slatke, jake i pune ukusa. To je jedno od onih jela koje na prvi pogled deluje obično, ali kada su sastojci toliko dobri, preraste u nešto posebno“, objasnile su.
Punjene paprike su im se toliko dopale da su ih već narednog jutra jele podgrejane za doručak.
Ipak, nisu svi domaći specijaliteti ostavili isti utisak. Priznale su da su im iznutrice i pojedini neobični delovi životinja bili izazov, a posebno pamte suvo meso od creva koje su probale u selu kod Kragujevca.
Zato su usvojile pravilo: „Prvo probaj, a detaljna anatomska pitanja postavljaj kasnije.“
Jelo koje ih nije oduševilo bila je valjevska šnicla, prvenstveno zato što su očekivale nešto slično bečkoj.
„Ne može vam se sve dopasti, a posle 121 srpskog specijaliteta, valjda imamo pravo na jedan promašaj“, poručile su.
Naučile da motaju sarme, ali i da kuvaju „odokativno“
Francuskinje nisu samo degustirale domaću hranu, već su želele i da nauče kako se priprema.
Tako su pravile dve vrste sarme – od kiselog kupusa u okolini Čačka i od vinovog lista na Staroj planini.
Priznale su da im motanje nije išlo baš najbolje.
„Bilo je potrebno mnogo pokušaja, i mnogo sarmi diskutabilnog izgleda, dok nismo smotale jednu ili dve koje su naše domaćice smatrale prihvatljivim.“
Još veći izazov bilo je praćenje tradicionalnih recepata, jer su domaćice često koristile mere poput „koliko treba“ i „dok ne bude gotovo“.
Shvatile su da se mnoga srpska jela pripremaju zahvaljujući iskustvu, osećaju i porodičnoj tradiciji, a ne preciznim uputstvima.
Kako izgleda srpska večera u njihovoj režiji?
Kada bi prijateljima pripremale večeru inspirisanu Srbijom, na meniju bi se našli ajvar, čvarci, kajmak, kulen i proja.
Zimi bi služile svadbarski kupus ili ćuretinu s mlincima, a leti mućkalicu uz paradajz salatu. Za desert bi izabrale orasnice ili lubenicu uz rakiju.
Uz jelo bi poslužile i domaća vina, među kojima izdvajaju penušavo vino vinarije Dalia i crveno vino vinarije Sajgmajster.
Razmišljale su i o spajanju francuske i srpske kuhinje. Tako bi Karađorđevu šniclu služile uz bearnez sos, gulaš pripremale sa crvenim vinom, a knedle prelivale karamelom od slanog putera.
Najveće bogatstvo Srbije nisu samo specijaliteti
Iako su tokom putovanja otkrile više od stotinu jela, Aleksandra, Klemans i Eva ističu da su najveće bogatstvo njihovog iskustva bili ljudi koje su upoznale.
Posećivale su porodične kuhinje, farme, vinarije, destilerije, kafane i bašte, gde su domaćini sa njima delili recepte, porodične uspomene i priče.
„Sedele smo u porodičnim kuhinjama, na farmama, u vinarijama, destilerijama, kafanama i baštama, a ljudi su sa nama delili recepte, otvarali porodične foto albume, raspravljali o tome kako se nešto pravilno priprema i, vrlo često, odbijali da nas puste da odemo dok nas još nečim ne posluže.“
Upravo zbog toga njihova knjiga nije samo zbirka recepata, već i svedočanstvo o gostoprimstvu i običajima različitih krajeva Srbije.
Francuskinje smatraju da, uprkos razlikama u jelima i načinima pripreme, francusku i srpsku kulturu povezuje sličan odnos prema hrani.
Obe zemlje ponose se regionalnim specijalitetima, neguju porodične recepte i hranu doživljavaju kao deo identiteta, sećanja i zajedništva.
„Duhovno se razumemo savršeno“, zaključile su.
Knjigu „At the Serbian Table – Za srpskom trpezom“ objavila je izdavačka kuća Komshe.
OSTALE TEME:
ROMSKA PARTIJA: Imamo dokaze da SNS kupuje glasove Roma! Zagorka, kom tužilaštvu da ih predamo?!
Izvor: BBC na srpskom Foto: BBC Printscreen
Dodaj Serbian Times kao svoj Google izvor
