U pokušaju SAD da odvoje Rusiju od Kine, Amerika gubi Evropu

PUTINOV predlog za održavanje trilateralnog sastanka SAD, Kine i Rusije u Kini — iz kojeg bi bili isključeni Ukrajina i Evropa — ponovo je podstakao entuzijazam u Vašingtonu za strategiju „Kisindžer u obrnutom smeru”, čiji je cilj razdvajanje Moskve od Pekinga.

Dr Endru Mihta tvrdi da ova istorijska analogija ne stoji ni u jednom pogledu: „Evropski koncert” (sistem ravnoteže snaga) nastao je nakon četvrt veka ratovanja, tokom kojeg su sve velike sile postale zainteresovane za održavanje ravnoteže; danas, međutim, takav dogovor nije na stolu. Umesto toga, takav samit bi doveo do obesmišljavanja NATO-a, Evrope koja klizi ka kineskoj „paradigmi pokroviteljstva”, kao i do povećanja — a ne smanjenja — verovatnoće izbijanja rata između SAD i Kine u Indo-pacifičkom regionu.

Politika Trampove administracije prema Rusiji i Ukrajini nastavlja da potresa NATO savez, budući da kritike – prema kojima Amerika navodno staje na stranu Moskve protiv Kijeva – produbljuju nepoverenje u evropskim prestonicama. Navodi da je predsednik otvoren za Putinov predlog o održavanju trilateralnog sastanka SAD, Kine i Rusije u Kini radi okončanja rata u Ukrajini – bez učešća same Ukrajine ili Evrope – podstakli su strahovanja da bi Vašington mogao biti spreman da ugrozi koheziju NATO saveza zarad uspostavljanja novog sistema ravnoteže velikih sila. Ruski predlog – ukoliko bi bio prihvaćen u ovom formatu – uzdigao bi Rusiju i Kinu na isti pregovarački nivo sa Sjedinjenim Državama, istovremeno isključujući Ukrajinu iz početnih razgovora. Ako bi se ovo sprovelo u delo, posledice po transatlantski savez mogle bi biti veoma ozbiljne.

ARGUMENT „KISINDžER U OBRNUTOM SMERU”
U Vašingtonu, zagovornici trenutne politike administracije prema Rusiji tvrde da je ona i dalje na pravom putu. Oni ističu da se svet, hteli mi to ili ne, kreće ka novoj paradigmi sfera uticaja – sličnoj „Evropskom koncertu” iz 19. veka, uspostavljenom nakon Napoleonovih ratova, koji je otklonio rizik od novog sukoba i omogućio koegzistenciju velikih sila. Neki tvrde da je prihvatanje ruske sfere uticaja u Istočnoj Evropi neizbežno, te da bi donelo dodatne koristi: povećanje jaza između Moskve i Pekinga, otvaranje unosnih poslovnih prilika za SAD u Rusiji, kao i jačanje američkog uticaja u odnosu na Kinu – i sve to uz relativno nisku cenu.

Od početka drugog mandata Trampove administracije, ovaj koncept „Kisindžera u obrnutom smeru” – koji podseća na odluku Niksonove administracije iz 1971. godine da uspostavi odnose sa NR Kinom kako bi se uspostavila ravnoteža u odnosima sa SSSR-om – pristalice ove administracije predstavljaju kao jednostavno realističnu i pametnu geopolitiku.

Zagovornici tvrde da bi, ukoliko bi bio uspešan, ovaj pristup oslobodio američke resurse koji su trenutno angažovani u Evropi i usmerio ih ka indo-pacifičkom regionu, dok bi istovremeno značajno zakomplikovao geostrateške procene Pekinga u Aziji.

Drugim rečima, „Kisindžer u obrnutom smeru” bi se savršeno uklopio u strategiju „zaokreta ka Aziji”, i to uz cenu koja je sasvim prihvatljiva.

ZAŠTO OVA ISTORIJSKA ANALOGIJA NE STOJI
Na papiru, ovakva interpretacija Kisindžerove istorijske zamisli deluje kao promišljena politika velikih sila. U praksi, međutim, ona nosi rizik da Amerika ostane bez većine svojih evropskih saveznika, a da pritom poveća – umesto da smanji – verovatnoću izbijanja rata između SAD i Kine u indo-pacifičkom regionu.

Moskva vešto održava američke snove o novom „koncertu velikih sila”, koji bi zamenio decenije liberalnih razmišljanja o međunarodnom poretku zasnovanom na pravilima. Istina, s obzirom na to da liberalizam širom sveta slabi, sporazum između SAD, Rusije i Kine nesumnjivo bi potvrdio ispravnost „tvrdokornog” realizma i okončao eru upotrebe normativnog jezika, zasnovanog na vrednostima, u međunarodnim odnosima. Problem je, međutim, u tome što takav sporazum uopšte nije na stolu.

Istorija ne poznaje slučaj u kojem su rivalske velike sile odabrale „meko prizemljenje” (mirno rešenje) samo zato što je jedna od njih to želela. „Evropski koncert” nastao je nakon niza razornih ratova, izazvanih imperijalnim ambicijama Francuske, koja se širila kroz Evropu, sve do Rusije.

Glavni akteri – Velika Britanija, Rusija, Pruska i Austrija – imali su zajednički interes: da obuzdaju Francusku, zaustave krvoproliće i, što je najvažnije, spreče da neki budući Napoleon ponovo naruši krhku ravnotežu snaga. U ovaj aranžman je na kraju uključena i obnovljena francuska monarhija. Cilj „Evropskog koncerta” bio je uspostavljanje ravnoteže snaga, koja je bila narušena četvrtvekovnim ratovanjem.

Danas to svakako nije slučaj: sukob velikih sila tek je u početnoj fazi, Kina se uzdiže kao sve samouvereniji izazivač američke prevlasti na Pacifiku, a Rusija ostaje čvrsto rešena da ostvari svoje neoimperijalne, revizionističke ciljeve u Evropi. Za razliku od perioda nakon Napoleonovih ratova, danas ne postoji osnov za postizanje velikog strateškog sporazuma, već samo za taktičko prilagođavanje radi sticanja prednosti u budućem sukobu koji bi mogao da preobrazi sam sistem međunarodnih odnosa.
Održavanje takvog samita u Kini išlo bi prvenstveno u prilog Pekingu i Moskvi – podiglo bi ugled prve, a istovremeno potvrdilo pretenzije druge da bude priznata kao velika sila. Za Sjedinjene Države, takav samit bi predstavljao značajan udarac njihovom položaju velike sile, sa posledicama koje bi se osetile na ključnim strateškim poprištima.

NATO BI BIO NAJVEĆI GUBITNIK
Ukoliko bi se takva politika sprovela, najveći gubitnik bio bi NATO, budući da bi isključivanje Evrope iz pregovora o okončanju rata na evropskom tlu moglo značiti obesmišljavanje same Alijanse. Istina je da su pojedine ključne evropske sile oklevale kada je reč o pružanju pomoći Ukrajini i uvođenju sankcija Rusiji, vodeći dvoličnu politiku – dok su nastavljale da kupuju ruske energente, istovremeno su vodile tajne pregovore sa Moskvom.

Osim nekoliko značajnih izuzetaka među saveznicima na istočnom krilu NATO-a – prvenstveno zemalja u nordijsko-baltičkom severoistočnom koridoru – evropske države su takođe tri decenije zanemarivale izdvajanja za odbranu, ostavivši Evropu uglavnom razoružanom u trenutku kada rizik od šireg sukoba eksponencijalno raste.

Druga Trampova administracija snažno je – i sa pravom – pritiskala Evropu da ponovo ulaže u odbranu i preuzme glavnu odgovornost za osnovne konvencionalne odbrambene kapacitete NATO-a. Odnosi su bili dodatno opterećeni pitanjima carina, kao i navodnim planovima za preuzimanje Grenlanda od Danske, ali je Alijansa uprkos svemu opstala, jer su Evropljani i dalje smatrali Sjedinjene Države krajnjim garantom svoje bezbednosti.

Ako je namera Vašingtona sada da „disciplinuje” Evropljane, postići će upravo suprotan efekat: neki saveznici već doživljavaju ponašanje Amerike kao „zeleno svetlo” da otvoreno obnove trgovinske veze sa Moskvom i sklope sopstvene dogovore – što bi neminovno išlo na štetu Ukrajine i zemalja Centralne Evrope. Političari u Evropi već govore o neophodnosti uspostavljanja sopstvenih kanala komunikacije sa Moskvom.

KINESKI FAKTOR U EVROPI
Štaviše, sve intenzivniji napori Trampove administracije da postigne dogovor o Ukrajini verovatno će ojačati poziciju Kine u Evropi, čineći Peking poželjnijim ekonomskim partnerom, a time i povećavajući njegov politički uticaj na evropskom kontinentu.

Nijedan drugi faktor neće u budućnosti oblikovati transatlantske odnose u tolikoj meri kao način na koji će se Evropa postaviti prema Kini – čak ni odnosi Evrope sa Rusijom. Uprkos svim velikim rečima o strateškoj autonomiji Evrope ili o tome da će EU prerasti u aktera koji pruža bezbednost i odbranu, Evropa danas nije u poziciji – a neće biti ni u narednih bar deset godina, ako ikada – da postane jedinstven, autonoman akter u sferi nacionalne bezbednosti.

Ukratko, ono što će verovatno nastati umesto toga jeste promenljiva „paradigma pokroviteljstva”: kako američki uticaj u Evropi slabi, tako će rasti uticaj Kine – a samim tim i Rusije. Ovo nije ishod koji bi Sjedinjene Države trebalo da priželjkuju, jer očuvanje pristupa Evropi, kao i sprečavanje neprijateljske sile da zagospodari njom i evroazijskim kopnom, ostaju vitalni nacionalni interesi.

Sjedinjene Države su vodile dva svetska rata, a zatim više od četiri decenije sprovodile politiku „obuzdavanja” tokom Hladnog rata, upravo kako bi sprečile takav ishod. Ukoliko ova politika zaživi, rizikujemo da dovedemo do upravo onoga što smo decenijama i uz utrošak biliona dolara pokušavali da sprečimo. Savezi počivaju na zajedničkim pretnjama, a ne na vrednostima
Ishod rata u Ukrajini prvenstveno se tiče budućnosti transatlantskih odnosa, a time i budućnosti Evrope. Savezi počivaju na zajedničkim pretnjama i interesima; vrednosti i norme mogu ih osnažiti, ali nikada nisu glavni razlog zbog kojeg se države udružuju.

Ako je tokom Hladnog rata i postojao jedan temeljni oslonac NATO-a, onda je to bilo čvrsto uverenje da Evropa i Amerika dele isto viđenje ruske pretnje.

Bez obzira na to koliko su transatlantski odnosi postali opterećeni i koliko je tenzija bilo potrebno prevazići, činjenica da su obe strane zauzele isti stav prema Rusiji nadjačala je čak i najglasnije negodovanje na evropskom kontinentu, kao i ogorčenost u Sjedinjenim Državama.

Evropa je verovala Sjedinjenim Državama ne samo zato što su one demokratija, već zato što su pružale najbolju garanciju protiv dominacije sile neprijateljski nastrojene prema Zapadu na evropskom kontinentu.

Nakon Hladnog rata, ovaj princip je postao manje izražen jer je postsovjetska Rusija bila oslabljena, ali nakon što je Rusija 2008. izvršila invaziju na Gruziju, 2014. zauzela Krim, 2015. ušla u Siriju, a 2022. ponovo napala Ukrajinu, ovaj ključni princip transatlantskih odnosa vratio se sa još većom snagom.

Bajdenova administracija je pogrešno pristupila pružanju podrške Ukrajini, obavezujući Sjedinjene Države na pomoć bez jasne strategije i vizije pobede, ali je time ipak potvrdila temeljni princip odnosa između SAD i Evrope.

S druge strane, iako Trampova administracija s pravom teži okončanju krvoprolića i postizanju mirovnog sporazuma u ​​Ukrajini, ona to čini na način koji nosi rizik da Amerika izgubi Evropu u korist svojih protivnika. Poverenje unutar saveza – kojeg je već bilo malo – opalo je do te mere da bi još jedan potres mogao potpuno uništiti taj savez.

(eurasiantimes.com/Dr. Andrew Michta )

BONUS VIDEO – Dragijevića i Jankovića dovode u sud na pripremno ročište za ubistvo Danke Ilić

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije