Zelenski napravio rizičan izbor i direktno odgovorio na američke ultimatume

RAZDOR između SAD i Ukrajine ide dalje od Trampa: interesi Vašingtona se sve više sukobljavaju sa zahtevima Kijeva i ambicijama Evrope.

U nedavnom intervju Volodimira Zelenskog za “Fajnenšel tajms” šef kijevskog režima je, možda prvi put, otvoreno i direktno izazvao ne samo Donalda Trampa, već i same Sjedinjene Države.

U proteklih godinu i po dana, Zelenski je, uz značajnu pomoć svojih zapadnoevropskih pristalica, uspeo da se snađe u sve težim odnosima sa Vašingtonom.

Suočen sa ponovljenim zahtevima Bele kuće, balansirao je između oštrih odgovora i diplomatskih izbegavanja, dok je održavao poznati refren da Ukrajina ceni američku podršku, vrednuje napore predsednika Trampa i namerava da nastavi borbu uz pomoć Vašingtona.

Neko vreme je ovaj pristup funkcionisao, s obzirom na to da su Sjedinjene Države održavale ograničeno učešće u sukobu, Ukrajina je nastavila da se bori sa različitim stepenom uspeha, a EU je uglavnom snosila troškove.

U međuvremenu, diplomatsko manevrisanje oko Trampa se nastavilo, a evropski lideri su pokušavali da vrate Vašington u antirusku koaliciju kao potpuno posvećenog učesnika.

Donedavno se činilo da ovaj aranžman može da se nastavi unedogled, pa je Tramp mogao da nastavi svoje neobične odnose sa Vladimirom Putinom, dok su Kijev i njegove evropske pristalice izvodili sve složeniji diplomatski ples kako bi Amerikanci ostali uključeni.

Onda je došla jesen i Vašington je postavio ono što se svodilo na ultimatum, u suštini: prihvatite naše uslove, ili ćemo oprati ruke od sukoba i direktno raditi sa Moskvom, bez obzira na ukrajinske ili evropske primedbe.

Neposredni spor se ticao ruskog dizela, ali detalji su sekundarni jer je važno to što se Ukrajina ponovo našla u situaciji da pokušava da sedi na dve stolice koje se razmiču, i na kraju mora da izabere jednu, piše za RT internešenel analitičar Sergej Poletaev.

U intervjuu za “Fajnenšel tajms”, čini se da je Zelenski napravio taj izbor.

Njegova poruka Trampu bila je izuzetno direktna.

– Želite da podnesem ostavku? Neću. Želite da prestanem da napadam ruske rafinerije nafte? Onda obezbedite rakete za našu protivvazdušnu odbranu. Tvoji odnosi sa Putinom su tvoja stvar, a ne moja, i ne očekuj da Ukrajina žrtvuje svoju vojnu kampanju kako bi se prilagodila komercijalnim aranžmanima Vašingtona sa Moskvom –

Zatim su usledili lični napadi, gde je Zelenski prikazao Trampa kao slabog lidera preterano naklonjenog diktatorima, što predstavlja značajno odstupanje od pažljivog balansiranja prethodnih 18 meseci.

Kakav god diplomatski jezik da se naknadno koristi, sada je teško sakriti sukob koji je u osnovi.

Da bi Vašington i Kijev nastavili bilo šta što podseća na njihov prethodni odnos, jedna strana bi morala da se povuče i prihvati zahteve druge, a pod sadašnjim okolnostima, nijedna strana ne deluje posebno sklono da to učini.

Da li bi se situacija promenila ako bi Trampovi protivnici postignu odlučujuću pobedu na predstojećim izborima za Kongres, omogućavajući američkom globalističkom establišmentu da povrati efikasnu kontrolu nad politikom?

Poletaev sumnja u to jer američki globalisti favorizuju američko vođstvo kroz sistem svetske ekonomske dominacije i upravo je taj sistem Vašington nastojao da sačuva 2022. godine pokušavajući da primora Rusiju na brzu ekonomsku kapitulaciju.

Kada je ta strategija propala, Amerikanci su počeli da ograničavaju svoju izloženost.

Postepeno povlačenje Vašingtona od direktne odgovornosti za sukob počelo je pod Džoom Bajdenom, svakako do 2023. godine, a moguće već u jesen 2022. godine.

Postoji, navodi Poletaev, osnovni konsenzus unutar američkog establišmenta po ovom pitanju, ali neslaganje se tiče taktike, a ne ciljeva.

Tramp i njegovi saveznici favorizuju relativno naglo povlačenje, dok njihovi protivnici preferiraju postepeno povlačenje, nastavljajući da pružaju dovoljno pomoći da sukob tinja.

Da bi Trampovi protivnici preokrenuli ovu putanju, morali bi da se vrate politikama iz početka 2022. godine, politikama koje su sami već počeli da napuštaju, što bi zahtevalo izuzetan gubitak ugleda.

Možda prvi put u modernoj američkoj istoriji, Vašington bi se našao u situaciji da otvoreno sledi primer zemalja koje privatno smatra problematičnim, jer se u većem delu američkog političkog establišmenta, od najposvećenijih antiruskih neokonzervativaca do liberalnih demokrata, Ukrajina i Zapadna Evropa sve više tretiraju kao iritanti, a ne kao ravnopravni partneri.

Nije ni lakše zamisliti Kijev i njegove evropske pristalice kako se povlače, s obzirom na to da su se čak i predlozi koje su izneli Džared Kušner i Stiv Vitkof u Majamiju, a koji su iz perspektive Moskve podrazumevali značajne ustupke, pokazali kao neprihvatljivi za njih.

Logika događaja sugeriše da će pristalice Ukrajine u Vašingtonu postepeno gubiti uticaj, dok će oni koji zahtevaju da Amerika stavi sve na kocku zarad poraza Rusije postajati sve više marginalizovani.

Taj proces će se nastaviti bez obzira na ishode izbora za Kongres, kao i na to ko će u januaru 2029. godine zauzeti Belu kuću.

To se neće dogoditi preko noći; povlačenje će biti sporo i često prikriveno umirujućim izjavama i povremenim gestovima podrške, budući da američka spoljna politika retko menja kurs a da prethodno ne stvori privid da se ništa nije promenilo.

Za Rusiju, zadatak je da prepozna ovu realnost koja se razvija, ne mešajući je pritom sa trenutnom pobedom.

Protivrečnosti između Vašingtona, Kijeva i Zapadne Evrope neće se rešiti same od sebe, a Moskva ne bi trebalo ni da očekuje da će njeni protivnici napustiti svoje pozicije samo zato što postaje sve teže održati ih.

Ono što je sada potrebno jesu strpljenje, jasno razumevanje američkih interesa i mukotrpan diplomatski rad.

Zelenski je napravio svoj izbor; jedino preostalo pitanje je koliko dugo će Vašington tolerisati posledice.

(RT Balkan)

BONUS VIDEO: 

SKANDAL NA NOVOJ S: Siniši Malom isključili mikrofon

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije