„Sećanje ne sme imati granice”- Kati Žankovski posetila Jasenovac i Donju Gradinu | Srpska dijaspora

Kati Žankovski, dugogodišnja prijateljica srpske zajednice u Francuskoj, počasna članica Saveza Srba u Francuskoj – 1912 i nekadašnja zamenica gradonačelnika Bondija kod Pariza, prošle nedelje prvi put je posetila Jasenovac i Donju Gradinu. Učestvovala je i u obeležavanju stradanja žrtava Jasenovca, noseći sa sobom poštovanje prema ljudima čije su priče do tada poznavala kroz razgovore, dokumenta i svedočanstva.

Na put je krenula na poziv svojih prijatelja iz srpske zajednice, među kojima je i David Jakovljević, predsednik Saveza Srba u Francuskoj – 1912 i udruženja Deca Jasenovca. Iako njena porodica nije neposredno vezana za ovu istoriju, susret sa Jasenovcem i Donjom Gradinom duboko ju je dotakao.

„Neke priče prevazilaze poreklo i granice. Kada vam je povereno sećanje koje nosi toliko bola, najvažnije je da ga saslušate, poštujete i doprinesete, koliko možete, da ne bude zaboravljeno”, naglasila je Kati Žankovski za medijski portal Rasejanje.info.

Tokom boravka upoznala se sa mestima na kojima su tokom Drugog svetskog rata stradali Srbi, Jevreji i Romi. Posebno su je potresle masovne grobnice u Donjoj Gradini, prostranstvo memorijalnog područja i tišina zemlje u kojoj i dalje počivaju tragovi hiljada prekinutih života.

Za medijski portal Rasejanje.info Kati Žankovski govori o razlozima zbog kojih je krenula na ovo putovanje, osećanjima sa kojima se vratila u Francusku, važnosti istorijske istine i odgovornosti da se sećanje na žrtve prenese mlađim generacijama i sa ponosom ističe da je počasna članica Saveza Srba u Francuskoj – 1912. „Vremenom mi je taj angažman omogućio da uspostavim snažne veze sa srpskom zajednicom i prirodno u meni probudio želju da bolje upoznam njenu istoriju, sećanje i kulturu”, naglasila je ona.

Gospođo Žankovski, često ste uz srpsku zajednicu u Francuskoj i prisustvujete njenim kulturnim i memorijalnim skupovima. Šta Vas je podstaklo da ovog puta otputujete u Jasenovac i Donju Gradinu?

– Sve je počelo pozivom mojih prijatelja Srba, a posebno Davida Jakovljevića, predsednika Saveza Srba u Francuskoj, koji je ujedno i predsednik udruženja Deca Jasenovca. Taj poziv me je podstakao da krenem na ovo putovanje i posetim mesta sećanja.

Poznavala sam deo te istorije, ali postoji velika razlika između poznavanja činjenica i dolaska na mesta na kojima se sve dogodilo. Nisam Srpkinja i ova istorija nije istorija moje porodice. Ipak, otkrivajući Jasenovac i Donju Gradinu, ona me je duboko dotakla. Biti tamo, slušati svedočanstva, videti ta mesta i deliti trenutke molitve i sabranosti, daje sasvim drugačiju dimenziju onome što smo ranije mogli da pročitamo ili čujemo.

Sećanje i njegovo prenošenje teme su za koje sam veoma vezana. Verujem da neke priče prevazilaze poreklo i granice. Kada vam je povereno sećanje koje nosi toliko bola, najvažnije je da ga saslušate, poštujete i, koliko možete, doprinesete da ne bude zaboravljeno.

Pošla sam da budem uz prijatelje i da ih pratim u tom trenutku sećanja. Vratila sam se duboko dirnuta, noseći deo te istorije i tog sećanja u sebi.

Sa kakvim ste predznanjem i osećanjima krenuli na taj put? Šta ste očekivali da vidite i saznate pre dolaska u memorijalni kompleks?

– Pre polaska sam, naravno, poznavala osnovne činjenice o istoriji Jasenovca i zločinima koji su tamo počinjeni tokom Drugog svetskog rata. Ali znala sam i da nije isto upoznati istoriju kroz svedočanstva, dokumenta ili fotografije i naći se na mestu na kojem se ona zaista dogodila.

Na put sam krenula sa mnogo poštovanja, radoznalosti, ali pre svega sa određenom strepnjom. Znala sam da odlazim na mesta opterećena izuzetno bolnom istorijom i pitala sam se šta ću osećati kada se nađem tamo.

Želela sam da odem dalje od onoga što se može pročitati ili čuti: da vidim mesta, razumem njihovu istoriju, saslušam one koji nose to sećanje i zaista shvatim razmere onoga što se dogodilo.

Očekivala sam da ću biti potresena, ali nisam mogla da pretpostavim koliko će me pogoditi to što fizički stojim na tim mestima, hodam tamo gde su se ti događaji odvijali i postajem svesna njihove stvarnosti. Postoji dimenzija koju knjige i slike jednostavno ne mogu da prenesu.

Koliko se slika koju ste stekli na licu mesta razlikuje od onoga što ste do tada znali o sistemu logora Jasenovac i o stradanju Srba, Jevreja i Roma tokom Drugog svetskog rata?

– Ono što sam videla u Jasenovcu duboko je promenilo moje viđenje. Naravno, poznavala sam osnovne činjenice, čitala svedočanstva i videla dokumenta, ali kada sam kročila na jasenovačko tlo, sve je postalo mnogo stvarnije. Teško je to objasniti, ali čovek oseća težinu onoga što se tamo dogodilo, svu patnju i strahote kojima je to mesto svedočilo.

Posebno me je pogodila spoznaja da iza brojeva stoje muškarci, žene, deca i čitave porodice. Ljudi koji su imali svoj život, bližnje i svakodnevicu. Od tog trenutka više ne gledate na stvari na isti način.

Takođe sam bolje razumela šta je predstavljao jasenovački koncentracioni sistem i nasilje koje su pretrpeli Srbi, Jevreji i Romi. To više nije bilo samo nešto o čemu sam znala iz priča – nalazila sam se na mestu na kojem su se ti događaji zaista zbili.

Ova poseta mi zato nije donela samo dublje znanje. Ona je tom sećanju dala veliku ljudsku dimenziju i dotakla me snagom koju nisam mogla da zamislim.

Odavanje počasti nad humkom
Foto: iz arhive K. Žankovski

Donja Gradina je mesto masovnih grobnica i najveće stratište jasenovačkog logorskog sistema. Da li je postojao trenutak, prizor, svedočanstvo ili podatak koji Vas je posebno potresao?

– U Donjoj Gradini najviše su me potresle masovne grobnice. Stajati pred njima i postati svestan onoga što predstavljaju izuzetno je teško opisati.

Ali možda me je još više pogodila prostranost tog mesta i saznanje da veliki deo te zemlje i dalje nije ekshumiran. Hoda se prostorom u kojem još počivaju tragovi hiljada prekinutih života. U takvom trenutku postoji mnogo emocija, ali i mnogo tišine.

Sećam se da sam gledala tu zemlju i pomislila kako se pod mojim nogama nalazi čitava ljudska istorija – muškarci, žene i deca koji su živeli, voleli i imali porodice, pre nego što su im životi oduzeti.

To je verovatno slika koju ću zauvek nositi iz Donje Gradine: ta zemlja, masovne grobnice i tišina. Nije bilo potrebno mnogo reči. Samo mesto govorilo je već veoma mnogo.

Kako ste doživeli činjenicu da su među žrtvama bili brojni civili, žene i deca? Može li se čovek nakon susreta sa takvim mestom vratiti kući isti?

– Posebno je teško saznanje da su među tolikim žrtvama bili civili, žene i deca. Pomisao na te porodice i decu uvučenu u takvo nasilje neminovno dodiruje čoveka u najdubljem delu bića.

Ne, mislim da se čovek sa takvog mesta ne vraća nepromenjen. Ja se lično nisam vratila ista kao što sam otišla. Sa sobom nosite slike i osećanja koja ostaju u vama, ali i još snažnije uverenje da se ovo sećanje mora čuvati i prenositi.

Živite i javno delujete u Francuskoj. Koliko francuska javnost, ali i mlađe generacije u Evropi, poznaju stradanje Srba u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj i istoriju Jasenovca?

– Iskreno verujem da je ova istorija i dalje premalo poznata u Francuskoj i Evropi. To mogu da kažem i zato što sam, pre nego što sam se približila srpskoj zajednici, i sama znala samo jedan njen deo. Tek kroz razgovore, slušanje i, iznad svega, dolazak na ovo mesto, počela sam istinski da shvatam njene razmere.

Postavila sam sebi pitanje: ako sam ja, kao osoba angažovana u javnom životu i na temama kulture sećanja, tako malo znala o ovoj istoriji, šta onda znaju mlađe generacije?

Zato je prenošenje sećanja suštinsko. Ne radi se o suprotstavljanju različitih sećanja, već o tome da ova stranica naše evropske istorije postane poznata. Jasenovac je deo te istorije i njegovo sećanje tiče se svih nas.

Da li Vas je poseta navela da drugačije sagledate odnos prema kulturi sećanja – ne samo kada je reč o Srbima, već o svim narodima koji su bili žrtve masovnih zločina?

– Ova poseta nije promenila moj odnos prema sećanju, jer je to tema kojoj sam već duboko posvećena. Ali je učvrstila uverenje koje dugo nosim: sećanje ne sme imati granice.

Bilo da je reč o Srbima ili o svim narodima koji su bili žrtve masovnih zločina, svaka priča zaslužuje da bude poznata, priznata i preneta dalje. Nikada se ne radi o upoređivanju patnji, već o tome da one dobiju svoje mesto u našem zajedničkom pamćenju.

Ovo putovanje me je dodatno učvrstilo u toj misli: prenositi sećanje znači delovati kako bi buduće generacije razumele dokle mogu da dovedu mržnja i dehumanizacija.

Šta biste, kao neko ko je neposredno video Jasenovac i Donju Gradinu, poručili Francuzima koji o ovom delu istorije gotovo ništa ne znaju?

– Mladima bih jednostavno poručila: zainteresujte se za ovu istoriju. Odvojite vreme da je upoznate, da čitate, slušate svedočanstva i, ako jednog dana budete imali priliku, posetite ova mesta.

Jasenovac i Donja Gradina ne tiču se samo srpskog naroda. Ono što se tamo dogodilo pripada našoj evropskoj istoriji i našem zajedničkom sećanju.

Pošto sam ta mesta videla sopstvenim očima, vraćam se sa još čvršćim uverenjem: poznavati i prenositi ove priče znači vratiti dostojanstvo žrtvama, ali i podsetiti buduće generacije da mir i poštovanje drugoga nikada nisu zauvek zagarantovani.

Foto: arhiva K. Žankovksi

Koliko je važno da se o ovim događajima govori dokumentovano, odgovorno i bez relativizacije, posebno u vremenu kada se istorijske činjenice često pojednostavljuju ili prećutkuju?

– Sećanje se može trajno prenositi samo ako počiva na utvrđenim činjenicama, arhivama, dokumentima i svedočanstvima. Kod tema koje nose toliko bola, istorijska preciznost je neophodna: ona štiti sećanje na žrtve od zaborava, iskrivljavanja i zloupotrebe.

U vremenu kada informacije brzo kruže, a istorija ponekad biva pojednostavljena, svako ima odgovornost da proverava, dokumentuje i prenosi istinu tačno i savesno.

Za mene, poštovati žrtve znači poštovati i istinu o onome što se dogodilo. O istoriji se može razgovarati, ali ona ne sme biti izbrisana, umanjivana niti prepravljana.

Po povratku u Francusku, šta nosite kao najjači lični utisak sa ovog putovanja – tugu, nevericu, odgovornost da svedočite, ili potrebu da se o žrtvama govori glasnije?

– Naravno da postoji tuga i neka vrsta neverice pred onim što sam videla i čula. Ali po povratku u Francusku, u meni najviše ostaje osećaj odgovornosti da prenesem ono što sam saznala.

Nakon što sam bila primljena na ovim mestima, slušala svedočanstva i delila trenutke sećanja, ne mogu se jednostavno vratiti svakodnevnom životu kao da ništa nisam videla. Osećam potrebu da o tome govorim tačno i sa poštovanjem, kako bih doprinela da ova istorija bude poznatija.

Ne tvrdim da mogu da govorim u ime žrtava, ali mogu, u granicama svojih mogućnosti, da pomognem da se njihov glas i sećanje i dalje čuju. Pošla sam da upoznam i razumem istoriju koja nije bila moja. Vratila sam se sa osećanjem da mi je deo tog sećanja poveren. A kada vam je sećanje povereno, ne možete ga tek tako ostaviti iza sebe — nosite ga sa sobom i nastojite, ponizno, da ga prenesete drugima.

Da li osećate da Vas je ova poseta dodatno obavezala da u Francuskoj i među svojim saradnicima prenosite ono što ste videli i naučili? Na koji način biste to želeli da učinite?

– Da, svakako. Ovo putovanje u meni je učvrstilo osećaj odgovornosti. Kada vidite ta mesta, čujete svedočanstva i sagledate razmere te istorije, teško je sve to zadržati samo za sebe.

Najpre želim da o tome govorim u svom okruženju, jednostavno i ljudski, ali i da ovu temu više uključim u aktivnosti kulture sećanja kojima se bavim u Francuskoj. Posebno mislim na mlade, jer sećanje živi kroz obrazovanje, susrete, svedočanstva i dijalog.

Volela bih da doprinesem stvaranju više veza između francuskog i srpskog sećanja, kroz susrete, komemoracije ili zajedničke projekte. U okviru svojih mogućnosti želim da ono što sam videla i naučila bude podeljeno i preneto drugima.

Šta za Vas danas znači rečenica „nikada ne zaboraviti” kada ste stajali na mestu na kojem su ubijene desetine hiljada ljudi?

– Posle ovog putovanja, reči „nikada ne zaboraviti” za mene imaju mnogo ličniji smisao. Došla sam da otkrijem, razumem i poklonim se. Otišla sam sa slikama, svedočanstvima i, pre svega, sećanjem koje će me od sada pratiti.

Kada ste kročili na tlo Jasenovca i Donje Gradine, kada ste stajali pred mestima na kojima je prekinuto toliko života, te reči više nisu samo fraza. One postaju odgovornost.

Za mene, „nikada ne zaboraviti” znači poneti deo tog sećanja sa sobom i preneti ga drugima. Znači i nikada ne svesti žrtve na puke brojke, jer iza svake od njih stajali su muškarac, žena, dete, život, porodica i priča.

Putovanje je završeno, ali ono što mi je donelo znam da ću još dugo nositi u sebi.

Razgovor vodila Katarina Krstić-Tadić
Izvor: Rasejanje.info