Kako sam zamalo bio olimpijac: Novi esej Marka Prelevića u štampanom izdanju Nedeljnika | Srpska dijaspora
Mnoge su stvari redovni čitaoci ove stranice Nedeljnika saznali o njenom autoru u poslednjih 15 godina i sitan kusur pride. I kada se zaljubio, i kada je ukrao onu loptu Švabama, i koju je muziku voleo a koju nije, i koje su mu omiljene voditeljke s talijanske televizije.
Ali jedno sigurno, evo proverio sam uz pomoć lične arhive i one koju čuva veštačka inteligencija, jedno sigurno niste: da sam zamalo išao na Olimpijske igre.
Ajde, čudna mi čuda, novinar koji je išao na Olimpijadu, pa teže je naći nekoga ko nije sa nje izveštavao?
Ali ne, dobri moji, ja sam zamalo otišao na Olimpijske igre da se takmičim! U dresu Srbije! Ispod zastave! Sve sa svečanim defileom i u onoj trenerci!
Eh, kako, pa nisam uvek bio čovek sa dve i po diskus-hernije, bilo je neke vatre u meni otoič, mada ova priča – a tako je svakako bolja – nema previše veze sa sportskim i fizičkim umećem.
Ni mojeg, ni glavne junakinje koja nam je i dala šlagvort za ovaj tekst, i koja je pre toga dala svetu milion razloga da bude veseo i besan.
Dakle, ima tome sigurno dvadesetak godina: bio sam još mlad novinar i jurio sam priče gde god sam mogao. Jednog dana, na televiziji sam video dibidus bizaran sport: dve ekipe su trčale za narandžastom loptom, vitlajući palicama koje su na vrhu imale mrežice. Kao da jure leptira, eto tako.
Sport se zvao lakros, i nije baš da sam bio omađijan, ali dobro sam se zabavio uz direktan prenos (bio je na rahmetli Sport klubu, sve sa srpskim komentatorom). Onda je mladi novinar krenuo da čeprka, i ispostavilo se da lakros vuče inspiraciju direktno iz indijanskih (Native American, je li) igara s lopticama.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 17. SEPTEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NEDELJNIK.RS/SHOP
