„Predmet požude“: Kako je Afrodita, starogrčka boginja ljubavi i seksa, postala kontroverzni simbol | Srpska dijaspora

Umetnička dela koja prikazuju Afroditu, starogrčku boginju ljubavi i lepote, već dugo se proglašavaju opscenim jer žensko telo prikazuju kao objekat. Kako je postala jedna od najkontroverznijih figura u istoriji umetnosti?

Nagost Afrodite (ili Venere, kako su je nazivali stari Rimljani) vekovima je predmet rasprava.

Godine 1880, zgroženi Mark Tven nazvao je Ticijanovu sliku Venera iz Urbina (1534) „najodvratnijom, najgnusnijom i najnepristojnijom slikom koju svet poseduje“. Godine 1914, sufražetkinja Meri Ričardson najmanje tri puta je mesarskom sekirom udarila po slici Dijega Velaskesa Venera Rokebi (oko 1647–1651), i to usred Nacionalne galerije u Londonu. „Nije mi se dopadalo kako su muški posetioci po ceo dan zurili u nju“, objasnila je kasnije, između ostalog, svoj postupak.

Nova izložba Afrodita: Nastanak jedne boginje, u muzeju Ešmolijan u Oksfordu, istražuje istoriju ove boginje. Ona pomaže da se razume kako je Afrodita postala povod za tako žestoke kulturne polemike.

Postoje dve verzije njene priče o poreklu: mitološka i istorijski utemeljena, a nijedna je ne izdvaja naročito kao budući izvor kontroverzi.

Prema mitu, sve počinje tako što Kronos kastrira svog oca Urana i baca njegove genitalije u more. Na površini počinje da se stvara pena, iz koje se rađa potpuno oblikovana Afrodita. Ona klizi preko talasa sve do ostrva Kipar, gde njeni koraci čudesno izazivaju cvetanje cveća.

Istorijska priča o rođenju Afrodite takođe počinje na Kipru, gde se oko 1200. godine pre nove ere pojavila kao božanstvo. Bila je poseban novitet u grčkom panteonu, ali je očigledno imala osobine koje su se razvile iz osobina starijih bliskoistočnih boginja, poput Ištar, Astarte i Hator.

„Seksualnost, ljubav i plodnost bile su njihove osnovne karakteristike“, kaže za BBC Anja Ulbrih, kustoskinja izložbe u muzeju Ešmolijan, „ali svaka od njih imala je i druge uloge“.

Isto je važilo i za Afroditu, koja u svojim ranim danima nije bila samo boginja romantične ljubavi već i svih oblika telesne ljubavi i razmnožavanja – kako u životinjskom i biljnom svetu tako i među ljudima.

Imala je i druge, možda manje poznate strane. Učestvovala je u Trojanskom ratu, a upravo zbog te ratničke strane svoje ličnosti bila je predmet obožavanja i među mornarima starogrčke mornarice.

Rodonačelnica Rima

Afrodita može da se pohvali i time da je, ni manje ni više, rodonačelnica rimske civilizacije. Prema jednoj verziji mita, bila je u ljubavnoj vezi s trojanskim princom Anhizom. Njihov sin Enej pobegao je u Italiju nakon pada Troje, a verovalo se da su njegovi potomci osnovali grad Rim.

Nakon što se u 13. veku pre nove ere prvi put pojavila na Kipru, Afrodita je brzo stekla veliku popularnost, a njeno obožavanje proširilo se širom antičke Grčke. Zašto je bila toliko privlačna ljudima?

„Plodnost, ljubav i razmnožavanje teme su koje postoje u svim ljudskim društvima, bez obzira na kulturu“, kaže Ulbrih. „Jedno od njenih imena je Pandemos – boginja svih ljudi. Nisu to samo ratnici ili žene: ljubav utiče na svakoga i na sve. Ona prožima život.“

Nova vrsta nagosti

Za sada, ništa naročito kontroverzno. Nekoliko stotina godina umetnici nisu prikazivali Afroditu kao nešto posebno različitu od drugih boginja sa Olimpa. U ranim prikazima uglavnom nije bila naga, a svakako nije prikazivana u izazovnim pozama koje danas povezujemo s njenim likom.

A onda se, oko 350. godine pre nove ere, pojavilo umetničko delo koje je sve promenilo.

Praksitelova Afrodita iz Knida (oko 350. godine pre nove ere) bila je prvo umetničko delo u antičkoj Grčkoj koje je prikazivalo potpuno nagu ženu. Originalna skulptura je izgubljena, ali dobru predstavu o njenom izgledu pružaju kasnije rimske kopije, poput Kapitolinske Venere (oko 160. godine pre nove ere).

Pre Praksitela su se nagi prikazivali isključivo muškarci. „Veličanje fizičke lepote muškog tela kroz nagost bilo je sasvim uobičajeno još od 7. ili 6. veka pre nove ere“, kaže Ulbrih. Praksitel je odlučio da isti pristup primeni i na žensku fizičku lepotu.

Međutim, Afroditina nagost bila je drugačija. Ako pažljivo pogledamo, videćemo koliko se način na koji je ona prikazana razlikuje od nagih muških figura u grčkoj skulpturi. Ključ je u govoru tela. Praksitelova Afrodita prikazana je u trenutku kada je zatečena tokom kupanja. Deluje stidljivo i ranjivo, prekrivajući telo kao da oseća stid ili nelagodu, dok su naga muška tela u grčkoj umetnosti oduvek prikazivana kao samouverena i herojska.

Ulbrih objašnjava: „To se uglavnom zasniva na načinu na koji je predstavljena u mitovima, u kojima se stalno kupa i neguje svoju fizičku lepotu.“

Ipak, na Praksitelovoj skulpturi Afroditine ruke postavljene su blago odmaknuto od tela, tako da posmatrač može da vidi njeno obnaženo telo iz različitih uglova. Delo podstiče posmatrača na interakciju i nagrađuje njegovu čulnu radoznalost. Ove inovativne umetničke tehnike izazivaće žestoke rasprave u vekovima koji su usledili, a za pozu Praksitelove skulpture skovan je poseban naziv: Venus Pudica – „stidljiva“ ili „skromna Venera“.

Afrodita iz Knida bila je „revolucionarna“, kaže Ulbrih. Pre Praksitela, Afrodita se na skulpturama mogla prepoznati po različitim vrstama odeće, nakitu i drugim obeležjima. Nakon njegovog dela, kaže ona, „nagost je praktično preuzela primat“.

Vredi naglasiti da je nagost tela sasvim prirodna i da sama po sebi nije kontroverzna. Ono što će Afroditu u kasnijim vekovima učiniti provokativnom nije to što je naga, već način na koji je njeno telo postavljeno kako bi pružilo zadovoljstvo posmatraču. Tako je pretvorena u predmet požude.

Praksitelova originalna skulptura bila je toliko nadahnjujuća da su je rimski vajari kasnije kopirali hiljadama puta. Kapitolinska Venera samo je jedan od poznatih primera. Skulptura Venus Pudica pokrenula je novi način posmatranja ženskog tela u umetnosti, koji se potom proširio na sve teritorije Rimskog carstva, uključujući Evropu, severnu Afriku i Bliski istok.

Erotsko ponovno rođenje Afrodite

Međutim, njen uticaj nije bio ograničen samo na antički svet. Tokom renesanse umetnici su počeli da tragaju za antičkim skulpturama i da ih kopiraju s većim žarom nego u prethodnih hiljadu godina. Među najviše cenjenim delima bio je upravo tip skulpture poznat kao Venus Pudica.

Tako je Afrodita, u nagom, zavodljivom i stidljivom obličju koje joj je osmislio Praksitel, ponovo rođena u delima Mazača, Botičelija, Rafaela i Ticijana – umetnika koji će kasnije postati velika imena istorije umetnosti. Neki su ovu pozu koristili za prikazivanje same Afrodite, dok su je mnogi drugi preuzeli za različite ženske figure. Ona je nadahnula i druge umetnike da osmisle nove poze zasnovane na istoj osnovnoj ideji: nagom telu koje deluje stidljivo i povučeno.

Tako je, zahvaljujući stalnom ponavljanju i prerađivanju motiva Venus Pudica, objektivizovano žensko telo postalo neizostavan deo kanona istorije umetnosti. Rubens i Velaskes oživeli su ovaj motiv u baroknom periodu. U 19. veku ponovo su ga interpretirali Kabanеl i Mane, a u 20. veku Modiljani i Iv Klajn. Zgražavanje Marka Tvena i Meri Ričardson bilo je reakcija na dugu istoriju erotizacije Afrodite.

Anja Ulbrih kaže da je boginja prikazivana na mnogo različitih načina i da Praksitelovu skulpturu ne treba nužno smatrati njenim jedinim ili najvažnijim likom. Jedan od eksponata u muzeju Ešmolijan nastao je u Nortamberlendu i prikazuje Afroditu tokom kupanja. Tako daleko od Sredozemlja, kaže Ulbrih uz osmeh, „deluje prilično iznervirano zbog hladnoće“.

U novije vreme, i izvan Praksitelovog uticaja, Afrodita se često prikazuje drugačije, ponekad čak i kao simbol osnaživanja žena. Bijonse je 2023. godine započela koncert izlaskom na scenu iz ogromne školjke, u haljini ukrašenoj rukama u pozi Venus Pudica. Bjork, Lejdi Gaga, Kajli Minog i grupa Bananarama takođe su snimale pesme o ovoj boginji.

Kao simbol savršene lepote i poželjnosti, Afrodita se već 3.000 godina prilagođava i iznova oblikuje u skladu s potrebama svoje publike – što je izuzetno dug vek za božanstvo iz antičke Grčke. Zapanjuje i činjenica da je jedna jedina skulptura, Praksitelova Afrodita iz Knida, toliko duboko oblikovala naše stavove prema nagosti.

Ništa ne ukazuje na to da će njen uticaj na svet smrtnika uskoro oslabiti ili da će kontroverze oko nje nestati. Pitanja lepote i načina na koji se ona predstavlja zauvek će ostati aktuelna i predmet rasprava, odražavajući promene u javnom mišljenju kroz vreme.

„U zavisnosti od konteksta, ljudi su je jednostavno sveli na ono što im je potrebno i što žele“, kaže Ulbrih. „Ona je veoma prilagodljiva, znate.“