Društvo

Zašto u Stepinčevom Dnevniku nedostaju dve ključne godine stradanja Srba u NDH

4. novembar 2026.

JEDAN od najvećih nedostataka Stepinčevog Dnevnika, a time i “Udbinog prepisa dnevnika Alojzija Stepinca”, koji je priredio Predrag Ilić, a izdaće Arhiv Vojvodine, jeste to što u njima nedostaju zapisi od 1. oktobra 1941. do 1. januara 1943.

УСТАШКИ КАРДИНАЛ БИО ЗАУЗЕТ НАСИЛНИМ ПОКАТОЛИЧАВАЊЕМ: Зашто у Степинчевом Дневнику недостају две кључне године страдања Срба у НДХ

Ta činjenica dala je povod istoričarima i publicistima za iznošenje različitih pretpostavki i špekulacija o razlozima tog nedostatka.

– Prema prvoj, u to vreme Dnevnik nije vođen zbog prevelike zauzetosti i nadbiskupa Stepinca i njegovih sekretara mnogobrojnim crkveno-pravnim, adminstrativnim-upravnim i organizacionim poslovima oko prevođenja više od 200.000 pravoslavnih Srba u rimokatoličku veru. Taj bukvalno istorijski poduhvat i za samog Stepinca i za celu Rimokatoličku crkvu (RKC) u NDH morao je da baci u zasenak sve ostale obaveze i poslove nadbiskupa Stepinca, pa tako i vođenje njegovog dnevnika – ističe priređivač prepisa Predrag Ilić. – Prema drugoj verziji, moguće je da je i pored nesumnjive prezauzetosti nadbiskupa Stepinca i njegovih sekretara poslovima pokatoličavanja Srba, u pomenutom periodu, ipak, vođen njegov dnevnik, ali je to učinjeno u zasebnom dokumentu (izvan 4. knjige Dnevnika), koji se čuvao u tajnom arhivu Zagrebačke nadbiskupije.

Jedan od najozbiljnijih razloga za takvo izdvajanje i čuvanje je, kako kaže Ilić, mogla da bude upravo velika politička osetljivost projekta masovnog i nasilnog pokatoličavanja Srba u NDH, koje su realizovale ustaška država i hrvatska RKC u zajedničkom genocidnom poduhvatu.

– Ako se ova pretpostavka pokaže kao tačna, moguće je da će jednog dana, u dosta dalekoj budućnosti, i ovi zapisi izaći na svetlo dana – smatra Ilić.

Dnevnik počinje novogodišnjom atmosferom i prijemom kod Pavelića.

– Odred vojske odao je pri dolasku i odlasku preuzvišenog počast svirkom. Prigodom čestitanja, nakon zahvale, poglavnik je zamolio za dalju saradnju na karitativnom polju, zahvalivši za učinjeno u prošloj godini – navodi se u Dnevniku.

Čestitke na Markovom trgu

NADBISKUP Stepinac je bio i u Pavelićevom dvorcu na Markovom trgu da bi poglavniku čestitao Novu 1944.
– Preuzv. g. Nadbiskup je Poglavnika sa par rieči pozdravio. Na ulazu u Ministarstvo bila je postrojena počasna četa vojnika, koja je Preuzv. g. Nadbiskupa pozdravila – zapisao je Stepinčev sekretar.
Odnos njih dvojice potvrđuje i odlikovanje Redom za zasluge – Veleredom sa Zvezdom, kao poseta Stepinca i papskog delegata Marikonea Paveliću uoči katoličkog Božića.

Ova zabeleška upućuje na zaključak da su neistinite tvrdnje mnogih Stepinčevih branilaca da su on i Pavelić za sve vreme postojanja NDH bili u oštrom sukobu. Da jesu, Pavelić ga svakako ne bi primao u svojim dvorovima, ne bi mu priređivao pozdrav počasnog odreda vojske i ne bi ga molio za nastavak saradnje na bilo kom polju.
U Dnevniku se mogu videti pisma, ali i svedočanstva poseta nadbiskupa Stepinca jednom od najvećih krvoloka koje istorija pamti.

– U Zagrebu kao i u provinciji nastala je prava panika radi najavljenog popisivanja svih nearijevaca. Mnogi se boje da će i zakoniti supruzi biti razdvojeni, premda su im brakovi valjano sklopljeni u katoličkoj Crkvi… kao predstavnik katoličke Crkve po svojoj najsvetijoj dužnosti dižem glas i odlučno otklanjam mešanje državne vlasti u pitanje takvih brakova, koji su nerazrješivi, bez obzira na rasnu pripadnost bračnih drugova… nijedna državna vlast nema pravo te brakove razvoditi. Nitko više od katoličke Crkve u našoj domovini ne želi sreću i napredak našega naroda i naše mlade države. Ta sreća pak i napredak ovisi o poštivanju naravnog i pozitivnog zakona Božjega sa strane nosioca državnih vlasti i podanika – kategorično je tada poručio Stepinac, a kasnije se može videti da je nekolicina brakova između Jevreja i katolika spasena.

Sredinom 1943. nadbiskup je hitno otišao u Rim gde je boravio desetak dana, obavljajući jednu vrlo interesantnu i složenu crkvenu i političku misiju, sa puno elemenata obaveštajnog i propagandnog rada.

– Sudeći po vatikanskim dokumentima, on je otputovao u Rim da bi lično odneo svoj pismeni odgovor od 24. maja 1943. na zahtev kardinala Maljonea, da demantuje optužbe “srpske pravoslavne propagande” da se “hrvatski katolici i biskupi nisu usudili dići glas protiv maltretiranja pravoslavnih Srba, pa izgleda da su kao saučesnici”. U Vatikan je Stepinac svakako došao da bi i lično ubedio papu Pija XII i njegove saradnike u navodnu neistinitost tvrdnji propagande SPC a sasvim je sigurno iskoristio ovu priliku da pred vatikanskim vrhom još jednom optuži Srbe i SPC za ekstremno antihrvatstvo i antikatolicizam – objašnjava priređivač.

Stepinac se nije pravdao samo pred Svetom stolicom, već i pred narodom. U jednoj svojoj besedi u jesen 1943. pokušao je da odbaci optužbe da njegova crkva nije pravovremeno i adekvatno ustala protiv zločina koji “su se zbivali po pojedinim krajevima naše domovine”. Zatim je energično odbacio optužbe o navodnom filokomunizmu svoje crkve, izjavivši da ona ne može “priznati sistema, koji bi htio oduzeti seljaku njegovu zemlju, obrtniku njegovu kućicu, privatniku… stečenu imovinu, radniku i čovjeku uopće njegovu dušu”. Zbog tih reči pozvan je na “raport” kod predsednika Vlade NDH Nikole Mandića, ali je nesporazum brzo izglađen.

Iako, kao najviši velikodostojnik RKC, formalno gledano Stepinac nije imao nikakve veze sa ustaškim diplomatskim aparatom, on je svakog meseca imao po nekoliko kontakata sa diplomatsko-konzularnim predstavnicima osovinskih i njima bliskih država. Prema onome što je zapisano u dnevniku, najčešće je kontaktirao sa italijanskim i nemačkim diplomatama, sa kojima se sastajao nekoliko puta.