Paradoks mentalnog zdravlja: Kad briga postane preokupacija | Srpska dijaspora

O mentalnom zdravlju danas se govori više nego ikada. Javne kampanje podstiču ljude da prate svoja osećanja i otvoreno govore o problemima. Škole uvode programe posvećene psihološkoj dobrobiti, poslodavci nude slobodne dane za mentalno zdravlje, a tržište je preplavljeno aplikacijama za samopomoć.

Pa ipak, pokazatelji iz Sjedinjenih Američkih Država ne ulivaju optimizam. Tokom proteklih decenija, kako piše Njujork tajms, rastao je broj Amerikanaca koji svoje mentalno zdravlje procenjuju kao loše.

U istraživanju iz 2023. više od polovine američkih lekara navelo je da primećuje pogoršanje mentalnog zdravlja pacijenata, dok je više od četvrtine velikih kompanija prijavilo sve veću zabrinutost za psihičko stanje zaposlenih.

Istraživački psiholog Dr Klej Rutledž, koji vodi „Head Out”, inicijativu za javno obrazovanje u oblasti mentalnog zdravlja, kaže da se time postavlja neprijatno pitanje: može li stalna zaokupljenost mentalnim zdravljem ponekad da postane deo problema?

On dodaje da bi otvoreniji razgovor svakako doneo mnogo dobrog.

„Stigma koja prati mentalne poremećaje slabija je nego ranije, a više ljudi koji mogu imati korist od stručne pomoći zaista je i traži“, nagalašava ovaj psiholog.

Međutim, pojedini istraživači upozoravaju da neprekidno usmeravanje pažnje na psihičke tegobe može nenamerno da poveća osetljivost na svako neprijatno osećanje.

Jedan od razloga je sve šire shvatanje onoga što se smatra mentalnim poremećajem.

„Tuga, usamljenost, iscrpljenost ili nelagodnost sve češće se opisuju kliničkim jezikom, iako mogu biti normalne reakcije na teške životne okolnosti. Ova pojava, poznata kao „širenje pojmova“ („concept creep“), može nas navesti da uobičajene uspone i padove posmatramo kao dokaz da sa nama nešto nije u redu“, kaže Rutledž.

postavjanje dijagnoze na društvenim mrežama

Društvene mreže dodatno zamagljuju granicu. Istraživanja pokazuju da su ljudi koji gledaju objave u kojima se simptomi anksioznih poremećaja predstavljaju kao veoma česti skloniji da poveruju da i sami imaju poremećaj.

Prema jednoj američkoj anketi, gotovo trećina odraslih i polovina pripadnika generacije Z sami su sebi postavili neku dijagnozu na osnovu sadržaja sa društvenih mreža.

Istovremeno, oni koji se na taj način informišu često imaju manje precizno znanje o mentalnim bolestima.

Problem nije samo u mogućnosti pogrešne samodijagnoze. Način na koji tumačimo sopstvena iskustva može uticati i na to kako ih doživljavamo.

traume od filmova

U jednom eksperimentu, učesnici koji su podstaknuti da veoma široko definišu traumu prijavili su snažniju uznemirenost nakon gledanja potresnog filmskog isečka i češće su ga opisivali kao lično traumatično iskustvo.

Slično je i sa anksioznošću. Određena mera napetosti ima svoju funkciju: održava nas budnim i može da nas motiviše.

Ali ako svaku nelagodnost odmah protumačimo kao znak poremećaja, možemo početi da izbegavamo sve situacije koje je izazivaju. Upravo takvo izbegavanje može održavati i pojačavati strah.

To ne znači da mentalno zdravlje treba zanemariti, niti da su dijagnoze i lečenje nevažni. Naprotiv, stručna pomoć ostaje presudna kada su simptomi jaki, traju duže ili ometaju svakodnevni život. Poruka je da podrška psihičkom blagostanju ne mora uvek da podrazumeva neprestano analiziranje sopstvenog stanja.

Fizička aktivnost je jedan od najpouzdanijih načina da se ublaže simptomi anksioznosti i depresije i da se unapredi opšte raspoloženje.

dobra dela kao lek za anksioznost

Ona nije zamena za terapiju ili lekove kada su potrebni, ali može biti važan deo prevencije i oporavka, kako za ljude sa dijagnozom tako i za one bez nje.

Korist mogu doneti i aktivnosti okrenute drugima. U jednom istraživanju, osobe sa simptomima anksioznosti i depresije bile su raspoređene u dve grupe: jedna je praktikovala kognitivno-bihejvioralne vežbe, a druga činila dobra dela za druge. Obe grupe zabeležile su poboljšanje, ali je ono bilo izraženije među učesnicima koji su pomagali drugima.

Napredak u razumevanju mentalnog zdravlja treba čuvati, a dostupnost kvalitetnog lečenja dalje unapređivati. Istovremeno, možda bi trebalo manje vremena da provodimo zarobljeni u sopstvenim mislima, a više u svetu oko sebe – krećući se, stvarajući, radeći i gradeći odnose.

„Briga o mentalnom zdravlju najkorisnija je kada nam pomaže da živimo, a ne kada sama postane središte života“, zaključuje dr Rutledž.