Uživo sa Puškaš arene: Pesme iz oluje odrastanja | Srpska dijaspora
Skoro godinu dana pre koncerta javlja mi se dečko iz grada. Malkice cvrcnut, s društvom, srećan, kaže da ima iznenađenje i stiže poruka sa kartama za Metaliku. Nisam mogla da verujem da stvarno idemo. Na takve koncerte se najlakše ode sa dragim ljudima, a to se ne organizuje, to se desi. Kako mi je jedan drug rekao, lako je kad imaš s kim. Budimpešta je bila preplavljena ljudima u crnom, u majicama Metallice i devojkama u super čizmama, što nisam mogla da ne primetim jer… čizme. Kroz dve večeri na Puškaš areni prošlo je preko 150.000 ljudi.
I svuda klinci koji su me podsetili na tinejdžerske dane, kad je svaka rupa na odeći bila dragocena, pa smo cepale najlon čarape, od fišnet hulahopki pravile topove, a kroz jednu dugu oluju pomagala nam je alternativa – meni industrial i goth. Metallica je zapravo žanr za sebe. Imaš sto podžanrova metala. I onda imaš Metaliku.
Kasnili smo, pa smo uhvatili kraj predgrupe Knocked Loose i taman stigli na Gojiru. Mesta su nam bila visoko i daleko od bine, a oko sebe sam čula pola bivše Jugoslavije. Prilazeći svom redu, osetim da me neko gura da prođe, ali neko manji od mene (a ja sam dosta mala). Pogledam dole, dva klinca jure napred. Slatki su mi bili pa sam im na srpskom rekla „Ajde mali metalci“, ne očekujući da razumeju. Jedan odmah okrene glavicu uz širok kez – drugarica kaže da je dobio core memory. Ispostavilo se da su Hrvati i sede s mamom iza nas, pa smo se pred kraj ona i ja izgrlile.
Oko nas je bilo još dece, sa zaštitnim slušalicama. Počeli su pod dnevnim svetlom, bez naglog reza, i prosto nas uvukli u muziku. Set-listu neću da nabrajam. Budimpešta je ove godine bila jedan od četiri evropska grada sa No Repeat Weekendom, dve večeri bez ijedne iste pesme, a nama je pripalo pet sa albuma „Ride the Lightning“. Sa „Master of Puppets“ nijedna.
Bend u svakom gradu odsvira i po jednu lokalnu pesmu, što je prošlo mimo mene – ne sluteći ništa, izašla sam na cigaretu. „Ktulu“ je bio da se naježiš. „One“ počinje zvucima rata, pa pirotehnika krene kao paljba. Zalazak sunca je trajao, atmosfera je postajala gušća i intimnija, kako to mrak i ume, pa je i rasveta bila efektnija. Na kružnoj bini se svako malo otvori propadalište iz kog se izdigne jedan od četiri seta bubnjeva, pa Lars obiđe publiku sa svih strana.
Zvuk je, kažu, mogao bolje, ali nama je bilo super. Energija je prostrujila kroz nas. Ne samo energija nego i snaga njihove muzike, kao da im je to prvi koncert u životu. Više ne sviraju da bi se dokazivali, nego vladaju. Ono što sam kao klinka slušala da me progura kroz težinu odrastanja sada mi zvuči vedro, gotovo pobedonosno, kao da smo se svi izborili iz te oluje. Na Hetfildu se u krupnom planu vidi da je ostario, a nekako i nije. Đuskao je i vrckao čak. Negde na sredini, nasmejan, stavio je ruku na grudi i pitao publiku: „Do you feel it? Do you feel what I feel?“ Moćno. Obezbeđenje nije dalo ljudima da stoje van svojih mesta i uglavnom su svi sedeli. Pred kraj smo se probili do ulaza na kom je gomila ipak već stajala i đuskala, a zaštitar, pribijen uza zid, očigledno je odustao. I tako sam uživo skakala uz „Enter Sandman“, ostavljen za sam kraj. Bisa nije bilo. Umesto njega častili su nas trzalicama i izlascima na binu da se poklone, i sve je bilo baš onako kako bih poželela. Lako je kad imaš s kim.
NOVI BROJ NEDELJNIKA JE OD ČETVRTKA, 1. OKTOBRA,NA SVIM KIOSCIMA I NA NEDELJNIK.RS/SHOP
Nedeljnik #768Nedeljnik
